 |
| Исечак из КД "Вечерњих новости", 6. октобар 2012. |
ТИ СИ ТАЈ
Мислио
сам да ћу полудети током деведесетих година ХХ века.
Бејах на
корак од санаторијума, трагајући
за
смислом живота, и истином.
Стварност
тако ужасна лепила се о мој живот
силовита
беше њена ударна каписла.
Свака
шуша претила ми је чини се по задатку,
или сам
им личио на шимпанзу.
Неки војници са шапкама и петокраком
ушрафљеној на њој
натакнутим
на главама, враћајући се са фронта, псују.
Наоружани
до зуба, у парку репетирали су машинке
и уперили
цеви оружја у мене,
оптужујући
ме за издајника.
Два
километра спроводили су ме уз пут на готовс,
до
касарне а тамо: непознат официр високог ранга
као да ме
је годинама чекао
да му
дођем лично на ноге
промрмља
уносећи ми се у лице:
одсечно-
А ти си значи то копиле! Ти си тај,
самозванац
који пљује на наш рат?
Трудим се да заборавим ту несносну јеку ужаса
последње
деценије ХХ века. Претње хапшењем
чланова
моје најуже фамилије: жену ми прогласише
за
окорелог убицу, синовца такође,
а брата
тихо убијаше још од дана Титове смрти.
Он је на време прозрео намере политичке
какистократије
шта рећи
како рећи да то беше узалуд -
осим тих
неколико књига штампаних о свом руву и
круву
у
симболичном тиражу.
Како се
свршила та деценија, свима је познато.
Доста је
главних јунака изгубило главу.
Неки од
њих испалили су метак себи право у слепоочницу.
За њима
оста небројено удовица.
Задојених
жељом за осветом и мржњом,
љубав за
старим временима у њима не јењава.
