СВЕТ ИДЕ­ЈА У ПО­Е­МА­МА АЛЕК­САН­ДРА ЛУ­КИ­ЋА / Ми­ро­љуб Ми­ла­но­вић

Песник Александар Лукић. Снимљено у Шпанији. Фотографија је
из песниковог албума и не сме се преузимати без дозволе!

I

До­при­нос по­е­ма Алек­сан­дра Лу­ки­ћа у срп­ској по­е­зи­ји мо­ра се по­сма­тра­ти у кон­тек­сту про­ме­не те­ма­ти­ке и сен­зи­би­ли­те­та вре­ме­на у ко­ме су на­ста­ја­ле. То су по­след­ње две де­це­ни­је XX ве­ка и по­че­так XXI, вре­ме па­да со­ци­ја­ли­зма у ис­точ­но-европ­ским зе­мља­ма, рас­па­да ви­ше­на­ци­о­нал­них др­жав­них тво­ре­ви­на и осло­ба­ђа­ња од јед­но­у­мља, вре­ме ве­ли­ких ло­мо­ва у све­сти по­је­ди­на­ца и гру­па, као и му­ко­трп­но, са ве­ли­ким жр­тва­ма, осва­ја­ње сло­бо­де. Ши­ре, Лу­кић је про­го­во­рио из не­за­до­вољ­ства ста­њем ду­ха и иде­ја ко­је су обе­ле­жи­ле дру­гу по­ло­ви­ну XX ве­ка. Ње­го­ва по­е­зи­ја на­сто­ји да ре­ка­пи­ту­ли­ра ка­ко срп­ски та­ко и европ­ски удео пе­снич­ког би­ћа у тој ве­ли­кој за­ми­сли. Уко­ре­ње­на у вре­ме­ну, ши­ри­ном и зна­ча­јем за људ­ску ег­зи­стен­ци­ју, она га пре­ва­зи­ла­зи.

II

Већ пр­вом збир­ком У ва­го­ну Ро­за­но­ва(1) Лу­кић је на­ја­вио сна­жан, ди­со­нан­тан пе­снич­ки глас и на­зна­чио обри­се сво­јих бу­ду­ћих књи­га. Раз­ли­чи­тост пре­ма те­ку­ћој пе­снич­кој про­дук­ци­ји зна­чи­ла је ори­ги­нал­ност и но­ви­ну у срп­ској по­е­зи­ји. Од­лу­чио је да пе­ва о оном о че­му су дру­ги углав­ном ћу­та­ли или од­ба­ци­ва­ли као не­пе­снич­ко и про­ла­зно. Те­ма­ти­ка ње­го­ве пе­снич­ке има­ги­на­ци­је по­ста­ла је ствар­ност у ко­јој је вла­дао то­та­ли­тар­ни си­стем са не­по­гре­ши­вим во­ђом. Тај си­стем, у жи­во­ту обич­них љу­ди, као по­сле­ди­цу, из­ро­дио је страх, те­ско­бу и оту­ђе­ност, осу­је­ћи­вао на­ду, по­лет и ма­шту и сва­ко­дне­ви­цу пре­тва­рао у па­као ту­пог тра­ја­ња и пре­жи­вља­ва­ња.

Пр­ви знак тог не­здра­вог ста­ња, Лу­кић не­дво­сми­сле­но ис­ка­зу­је:

„Из­гу­био сам ве­ру у љу­де, про­гра­ме, пра­зна обе­ћа­ња“(2).

Ко­ре­ни осу­је­ће­но­сти и гу­бље­ње ве­ре у ствар­ност, про­ис­ти­чу из дру­штве­ног си­сте­ма ко­јим је про­жет жи­вот:

„На­у­чи­ли су нас као и сва­ко кр­до

да га­ло­пи­ра­мо јед­ним уста­ље­ним тем­пом

ђа­во би знао ку­да.“(3)

Нео­д­ре­ђе­ност и ма­гло­ви­тост ци­ља то­та­ли­тар­них си­сте­ма ства­ра до­дат­ну те­жи­ну. За­што су по­је­ди­нац и чи­тав на­род до­ве­де­ни у та­кав по­ло­жај, знао је са­мо во­ђа. Он и из смр­ти вла­да жи­ви­ма. Ње­го­ва сен­ка над­ви­ја се над свим што би хте­ло у све­тлост и ви­си­ну. Ње­го­ва моћ чи­ни се, го­то­во без­гра­нич­на:

„Ви­дим вам­пи­ра ко­ји је не­ка­да вла­дао,

а са­да се по­вла­чи на­тра­шке

под зе­мљом“(4)

1. Алек­сан­дар Лу­кић: У ва­го­ну Ро­за­но­ва, Књи­жев­на омла­ди­на Ср­би­је, Бгд. 1986.
2. Исто, стр.12.
3. Исто, стр.18.
4. исто, стр.19.