Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист... Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности. Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света...» Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина».

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Translate

Претражи овај блог

четвртак, 09. јануар 2014.

Срби и Руси или један мали велики проблем

 Piše: Željko Cvijanović
Politički Zapad – Vašington i Brisel – evropsku integraciju onoga što nazivaju Zapadnim Balkanom vide kao dvostruki proces. Prvo, radi se o kontroli dela Balkana u kome Srbija zauzima centralno mesto – političkoj i vojnoj, odakle je NATO integracija neizbežan faktor na tom putu. Drugo, reč je o političkoj stabilizaciji „regiona“. (Treći faktor – ekonomska eksploatacija i gubitak suvereniteta – takođe je brutalno prisutan, ali nije karakterističan samo za to mesto, budući da je tim procesima zakačena cela Istočna Evropa, i ne samo ona.)
Da bi se ta dva procesa privela kraju – kontrola i stabilizacija – gledano iz ugla zapadnih geopolitičkih arhitekata, Srbija se mora radikalno oslabiti i staviti u potčinjeni položaj u odnosu na dva najjača nepravoslavna faktora – hrvatskog i albanskog (Tirana i Priština). I upravo to je osnovni smisao dvodecenijskog političkog procesa, koji se odvija uz intenzivno mešanje zapadnih sila. Veoma je važno, međutim, da čak i današnja Srbija, rasturena i očerupana, još uvek predstavlja suviše snažan regionalni faktor da bi ta dva procesa mogli da se smatraju završenim. Rečju, dezintegracija će biti nastavljena, i u Beogradu ne postoji nijedan politički faktor koji to ne zna i ne razume.
To znači da svako istinsko pristajanje u Beogradu na nastavak EU integracija znači pristajanje na još slabiju i manju Srbiju, i to u svakom smislu. To znači da oporavak ni u jednom jedinom segmentu nije moguć sve dok su na sceni evropske integracije. To, na kraju, znači i da Republika Srpska kao „prirodni“ geopolitički, nacionalni i kulturološki „nastavak“ Srbije mora da bude likvidirana u tom obliku; da će Vojvodina u najboljem slučaju imati još „specijalniji“ statuts nego u Ustavu iz 1974; da će Raška oblast i strateško područje oko Preševa biti teško održivi u ovom obliku; da će privreda biti u još gorem stanju; da će se nastaviti nametanje „promene svesti“ preko kulture i obrazovanja. Ono što od Srbije ostane – ako ostane – biće regionalizovano sa veoma jakim lokalnim vladama i slabom centralnom.
LEĐIMA PREMA RUSIJI Naravno, mnogi su se za dve poslednje decenije pitali zašto se politički Zapad za nosioce svoje politike na tom delu Balkana opredelio za Hrvatsku i Albaniju, a ne za Srbiju, zemlju dugih državnih tradicija i prostor u koji bi svakako morali manje da investiraju nego u jednu ovako dugotrajnu, skupu i obimnu promenu snaga, kakva je na sceni. Da se ne lažemo, nije da je Srbija bila nepokorna i svojeglava, nije da se nije nudila za to, čak i u vreme Slobodana Miloševića, koga je politički Zapad doživeo kao svog najvećeg lokalnog protivnika. Razloga je mnogo, i nisu bez izvesne logike: istorijska osetljivost Srba prema Rusima, religijski faktor, slobodarska tradicija jednog malog naroda, koja ga može činiti geopolitički nepredvidivim… Takođe nije naodmet i navesti kako su među opredeljujućim faktorima bili i jednovekovna dekadencija i umor srpskog naroda, koji su ga eliminisali kao dugoročnog činioca regionalne stabilizacije i kontrole. (Uostalom, neverovatna izgibija u Velikom ratu već je u Drugom svetskom Srbiju učinila pasivnijim faktorom, prebacujući glavno težište otpora na Srbe iz današnje Bosne i Hercegovine i Hrvatske.) U svakom slučaju, Dizraelijevu geopolitiku, nenaklonjenu pravoslavnim narodima Balkana, potonji geopolitički koncepti na Zapadu uglavnom su u izmenjenim uslovima nasleđivali, naravno, uz pauze u kojima su Srbi bili utopljeni u Jugoslaviju, kad je akcenat kontrole bio na unutrašnjem destabilizujućem faktoru, naravno hrvatskom i albanskom, i kada je ta zemlja predstavljala neku vrstu mostobrana prema Sovjetskom Savezu – u vreme Aleksandra Karađorđevića ideološki motivisanog, a u vreme Josipa Broza pragmatično.
Današnja Rusija, pomaljajući se iz svojih stogodišnjih tragičnih oluja, daleko je od savršene zemlje (o čemu će više biti reči u narednim tekstovima). Ali, bez obzira na njene protivrečne procese, ona se po drugi put od 1945. pojavljuje u neverovatnoj regenerativnoj snazi. Prvi put je za samo malo više od dve decenije od zemlje podeljene u građanskom ratu postala svetska vojna i politička velesila; ovaj put je za 14 godina Putinove ere od zemlje opljačkane tranzicijom, sasvim rastočenog identiteta, postala globalni lider koncepta nacionalnih država. Uz sve ogromne probleme nasleđene iz prethodnih decenija, ona ponovo uspeva da se iznese sa Zapadom, poljuljanim krizom. Iako Srbija nije deo prvog prstena njenog geopolitičkog fokusa, današnja ruska ponuda Srbiji nije konkurentna zapadnoj – ona je praktično jedina ponuda. Srpske robe, retki proizvodi jedne razvaljene ekonomije, lošeg kvaliteta i malih količina, svoj rast danas beleže jedino na ruskom tržištu. Ruska investiciona ponuda Srbiji danas iznosi više od pet milijardi dolara, uz više od dve milijarde započetkog gasovoda Južni tok. Rusija je danas, uz manje zainteresovanu Kinu, jedina sila čijoj geopolitici odgovara snažna Srbija, i sve to se događa u momentu kad politički Zapad živoj Srbiji ne ostavlja nimalo prostora unutar svog geopolitičkog koncepta. Ruska ruka, sa druge strane, ispružena je prema Srbiji najviše od vremena Nikolaja Drugog. Reklo bi se lak izbor za Srbiju između Brisela i Moskve? Nije lak.
SAVEZ VS. PRIJATELjSTVO Jer Srbija već ceo vek – od Oktobarske revolucije i ubistva Nikolaja Drugog – nije suštinski mirnodopski saveznik Rusije. (Poslednji istinski proruski političar u Srbiji Nikola Pašić umro je pre skoro 90 godina.) Ali Srbija – i to je paradoksalno – za sve to vreme ne prestaje da bude ruski prijatelj (i obratno). To se moglo videti i po širokogrudoj Aleksandrovoj pomoći ruskim izbeglicama iz Revolucije, uprkos tome što do svog kraja nije hteo diplomatske odnose sa boljševičkom Moskvom. To se jednako moglo videti po dočeku ruskih vojnika u gradovima Srbije na kraju Drugog svetskog rata, ali to jednako nije smetalo Koči Popoviću da 1951. sa Turskom i Grčkom potpiše antisovjetski Balkanski vojni pakt, koji će se, bez obzira na tadašnje žestoke otpore Italije i skepsu SAD, pretvoriti u zametak integracije JNA u sistem NATO u Južnoj Evropi (već sledeće godine Turska i Grčka postaće članice NATO). Naravno, veze sa Rusijom srpskog mentaliteta, kulture, religije ne samo da nisu prestajale već su se u pojedinim trenucima intenzivirale. U svakom kritičnom trenutku za Srbiju/Jugoslaviju (1941, 1991) ona se nada političkom savezu i pomoći Rusije/Sovjetskog Saveza. Čak i dočekuje presudnu pomoć Moskve 1944, ali politički savez, kao nedvosmislen kontinuiran proces, svaki put je izostao. Taj paradoks bi se mogao objasniti time da je pitanje političkog saveza Moskve i Beograda bila stvar elita, uglavnom prozapadnih, a prijateljstvo stvar naroda, ali takvo tumačenje, iako nije lišeno osnova, ne pruža celovit odgovor na ovaj duboki paradoks.
Drugi srpski paradoks komplemantaran je prvom. Iako ona u geografskom, političkom i kulturnom identitetu duboko baštini tradicije Zapada, samostalna Srbija na način na koji samu sebe doživljava prema obimu, identitetu i političkim težnjama, nikad nije mogla da postane deo političkog Zapada. Taj isti paradoks može se vezati i za Rusiju, takođe zemlju snažnog zapadnog identiteta (pored ostalih), i to je ono što sudbinu dve zemlje čini toliko sličnim i neodvojivim. Ako je Srbija neka vrsta nepriznatog zapadnog deteta, Rusija je jednako nepriznati zapadni brat. Samo taj paradoks – ta podudarnost sudbina, koja tim paradoksom ne prestaje – bio bi sasvim dovoljan za formiranje dugotrajnog i stabilnog političkog saveza. Jer može se Srbija odricati Rusije koliko hoće, uvek će podeliti ne sudbinu Rusije, već, još gore, sudbinu onoga što se na političkom Zapadu priželjkuje i priprema Rusiji.
ELITA I REVOLUCIJA Problem je, međutim, što srpske elite – i to ne one ološ-elite, korumpirane zapadnim novcem i učešćem u podeli moći – već sasvim pristojan kredibilan svet danas tako teško uočava Rusiju na geopolitičkom horizontu. Teško je osporiti kredibilitet, obaveštenost i dobru nameru jednom Aleksi Đilasu, veoma doslednom kritičaru zapadne balkanske politike koji veruje da Srbija treba da nastavi evropske integracije, ali sa jakom vojskom, ojačanom privredom, bez poslušničkog odnosa prema zapadnim silama i ne ulazeći u NATO. Đilasovoj inteligenciji i obaveštenosti svakako nije strano da proces jačanja Srbije nije kompatibilan sa nastavkom integracija. Ali nemogućnost izlaska iz zapadne paradigme, kao deo stogodišnjeg procesa o kome je bilo reči, ne dozvoljava mu da izađe iz očigledne kontradikcije. Slično je sa vrlo kredibilnim Borisom Begovićem, koji odlično uočava rđave trendove u ruskoj privredi. Problem je, međutim, što bi u situaciji u kojoj bi srpski geopolitički izbor mogao da se formira decenijama to bila informacija od suštinskog značaja. U današnjoj srpskoj situaciji nije, jer evrointegracije će proces dezintegracije u Srbiji već za nekoliko godina učiniti nepovratnim, ako već nisu. Da Srbija ne može da traži izlaz u Rusiji, veruje i brilijantni ekonomski analitičar Nebojša Katić, koji takođe tvrdi da Srbija treba da nastavi evrointegracije. Istovremeno, čak i radikalni kritičari EU, poput Vojislava Koštunice, čija uloga će u približavanju Srbije i Rusije verovatno biti ocenjena kao istorijska (energetski sporazum i model njegovog ugovora), nije, čini se, bez makar taktičkih rezervi prema Moskvi.
Navodeći stavove nekoliko predstavnika istinske elite, pitanje je da li sa srpskim traženjem zaštite od Rusije postoji neki objektivan problem u Moskvi? Čak i ako se složimo da postoji, teško da se možemo složiti da je on ozbiljniji i veći od mogućnosti Srbije da bira i vremena koje joj je preostalo za taj izbor. Otuda se smislenijim čini pitanje da li je ta vrsta skepse zapravo proizvod tog stogodišnjeg odsustva suštinskog partnerstva između Moskve i Beograda, gde su cele generacije političara i intelektualaca stasale tražeći rešenja isključivo u okviru zapadne paradigme? Ako je to tačno, a plašim se da jeste, tada se postavlja sledeće pitanje: hoće li uopšte biti moguće budući savez Srbije i Rusije artikulisati u okviru istinske elite ili će njega morati da povede nekoliko prepragmatičnih i odavno kompromitovanih političara pod pritiskom naroda? Pitanje nas vodi sledećem pitanju: ako je i to tačno, da li to znači kako je srpski zaokret prema Rusiji – u ovom momentu verovatno jedina mogućnost za spasavanje države – moguć jedino kao revolucionaran proces, proces snažnog diskontinuiteta, koji postojeća elita neće biti u stanju da razume i iznese.
I na kraju svih pitanja, još jedno sasvim otvoreno: ima li mirnog rešenja za Srbiju?
_____________Izvor: Novi Standard

Срби и Руси или један мали велики проблем - Правда

Нема коментара: