Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист... Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности. Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света...» Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина».

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Translate

Претражи овај блог

уторак, 4. октобар 2011.

ВЕЛИКА ИСПРАЋУША У спомен маестру пер Пјетру / Александар Лукић

(Одломак из романа, по избору издавача)
Песник Александар Лукић у српској народној ношњи.
Са турнеје по Шпанији, лето 2010. 


.............У спар­тан­ски пу­сту и не­про­ве­тре­ну ка­пе­лу, што ми­ри­ше на буђ гро­бљан­ске тра­ве и во­сак, за­ви­рио је без ту­то­ра. Пра­ши­на му па­да­ше у очи бе­ла као пе­на пи­ва кад угле­да сто са еван­ге­ли­ји­ма не одо­лев­ши да их не пре­ли­ста. Ме­ђу уко­ри­че­ним књи­га­ма про­на­шао је јед­ну пот­пу­но пра­зну, и ре­шио да је при­сво­ји. Пре­дао се суд­би­ни на пра­вом ме­сту. Ко же­ли да са­зна не­што ви­ше о ва­ро­ши и ње­ној исто­ри­ји и жи­те­љи­ма, а на­ро­чи­то онај ко би да са­ста­ви све­о­бу­хват­ну хро­ни­ку о Дра­ми, тре­ба да ре­дов­но и упор­но по­се­ћу­је гро­бље! Ту се уче, нај­бо­ље, пр­ве и по­след­ње лек­ци­је у жи­во­ту и ства­ра­ла­штву! Та­ко, да­кле! Чу­вар гро­бља или Про­па­ли пи­сац не одо­ле а да не опро­ба пе­ро, и на пр­вој стра­ни­ци књи­ге еван­ге­ли­ја у ка­пе­ли по­че­ше да се ни­жу ре­до­ви:
Чи­та­лац је име­ла, мо­же да си­са ко­ли­ко му се прох­те! Јер књи­ге се не пи­шу да за­ра­зе на­род, ни­кад, већ да чи­та­о­ца свик­ну да осе­ти жи­вот по­бе­ђе­них.
За­што смо ро­ђе­ни? Да ле­же­мо као ко­ко­шке с ве­че­ри на др­во, где ко­ја стиг­не? Да бу­де­мо са­мо веч­на пу­бли­ка?
Слу­шај­те, жи­ве ду­ше, кри­ко­ве гра­до­ва и кри­ко­ве гро­бо­ва! Кри­ко­ве љу­ба­ви, што ве­ко­ви­ма је­сте опру­же­на и за­не­ма­ре­на. Осна­жи­те је, на­че­ка­ла се!
Ми ни­смо ро­ђе­ни да јед­ни дру­ги­ма од­се­ца­мо ру­ке и но­се­ве, ни да тра­жи­мо уте­ху у цр­кви, где се по­ка­зу­ју сла­би­ћи!…
Док му се ру­ка не умо­ри и док зе­ва­ње не за­пре­ти да му раз­ва­ли ви­ли­це, за­пи­си­вао је ре­че­ни­це. Пре пр­вих пе­тло­ва, уснио је на мах Ан­ђе­ла са су­за­ма. Чи­ни­ло се да Ан­ђео су­ши жи­во­тињ­ско ме­со на сун­цу, или пак да ски­да кр­љушт са ри­бе на ка­ме­ном на­си­пу, по­на­вљао му је што је већ био ре­као:
– Тре­ба да на­ста­виш да пи­шеш!
– Ко­ме?
– Ста­нов­ни­ци­ма по­лу­о­стр­ва, Ма­е­стро; Дра­ме, ове Дра­ме на­ду­ти­је од бо­ле­сне бе­ши­ке, ма ко­је Дра­ме? По­вест мо­ра би­ти ис­при­ча­на!

Ако осра­мо­тим име Дра­ме, име ју­на­ка, по­ро­ди­це – вре­де­ће тру­да.
Ба­ра­бе су то већ учи­ни­ле не пи­та­ју­ћи за це­ну!
– По­гле­дај­те!
Обра­ти се Чу­вар гро­бља из­ла­зе­ћи из ка­пе­ле у ноћ гро­бо­ви­ма у та­ми.
– Од те сра­мо­те и мољ­ци су ја­чи!
За­гле­дај­те им се у ли­ца! Жи­ве у лу­ди­лу!
У мо­ру ази­јат­ском и европ­ском. Не ве­ру­ју на реч – ни Му­ха­ме­ду ни Хри­сту.
  


Ма­е­стро би на­ста­вио обра­ћа­ње гро­бо­ви­ма, да га не за­глу­ши олу­ја. Пред сти­хи­јом при­ро­де, где би, до да се по­ву­че у ка­пе­лу. Да је ко мо­гао не­ка­ко у исто вре­ме док Про­па­ли пи­сац у ка­пе­ли гро­бља то­не у сан да за­ви­ри у кан­це­ла­ри­ју Управ­ни­ка мр­твог на­се­ља, то јест у Управ­ни­ков сан, ви­део би да Не­по­бе­ди­вог на­је­дан­пут про­бу­ди тре­сак гро­ма, и не­што ко­шмар­ни­је од сна, на­лик пе­ни од ја­ја! Ра­са­њен, Управ­ник као кроз па­о­ке точ­ко­ва ви­ри кроз за­ве­се у не­бо, а за­тим у усну­лу и на­гу Олим­пи­ју, у ње­ну све­тло­ку­дра­ву пе­чур­ку из­ме­ђу но­гу. По­зу Ан­ђе­ла са су­за­ма из Ма­е­стро­вог сна има Не­по­бе­ди­ви, под­се­ћа на бо­чи­цу са цуц­лом кад за­по­че ре­тор­ску ти­ра­ду:
– Дра­ма има све атри­бу­те др­жа­ве! За­ста­ву, хим­ну, вла­да­о­це. Ма ка­кву ма­глу ши­ри­ли про­па­ган­ди­сти, Бо­гу је иза ле­ђа, сле­по цре­во! Час је град, пре­сто­ни­ца, а у су­шти­ни је јед­на ве­ли­ка бал­кан­ска се­лен­дра. Ње­го­ви жи­те­љи се раз­у­ме­ју у ле­че­ње пу­шта­њем кр­ви, за­се­ца­њем уши­ју. Пре­да­ње ка­же да је Дра­ма би­ла не­бе­ско се­ло на­ших пре­да­ка, ста­ри­ја од два жи­во­та пти­це фе­никс, дав­но, кад су мно­ги на­ро­ди жи­ве­ли под ту­ђим име­ном.
– Мо­же ко да вас чу­је! – опо­ми­ње га ра­са­ње­на Олим­пи­ја.
– Ни гро­бо­ви на жа­лост. Да­нас Дра­мом упра­вља­ју Пар­ти­ја и Во­ђа. У реч Пар­ти­је се не сум­ња. У Во­ђи­ну та­ман по­сла! Као ве­тар на уга­рак сти­же у сва­чи­ју ду­шу. Ни­ко не мо­же оста­ти по стра­ни и из­ван до­ма­ша­ја Пар­ти­је и Во­ђе! Дра­ма има сво­ју бол­ни­цу, уни­вер­зи­тет, пра­знич­не па­ра­де, би­бли­о­те­ку, Ко­ми­тет Пар­ти­је, гу­лаг. Све­о­бу­хват­ни са­на­то­ри­јум ко­лек­тив­не те­ра­пи­је под ве­дрим не­бом, о чи­јем са­вр­ше­ном функ­ци­о­ни­са­њу бри­ну не­ви­дљи­ви од­ре­ди по­ли­тич­ке по­ли­ци­је, ко­јом ко­ман­ду­је по­у­здан Сер­ван­тес! Не­при­ја­тељ не ми­ру­је и не спа­ва! Окру­же­ни смо. Ми мо­ра­мо да се бра­ни­мо. Обез­бе­ђе­ње спољ­них гра­ни­ца је пр­во­ра­зре­дан др­жав­ни за­да­так. Иако су уну­тра­шње гра­ни­це нај­о­па­сни­је – ра­па­ви­је од коч­ни­ца, до­бро су обез­бе­ђе­не на Ду­на­ву и на Ал­пи­ма. Чу­ва­ју се на мо­ру, чак и та­мо где је мо­ре пре­са­хло!
Да ли је крај ре­тор­ске ти­ра­де био баш ту, ма­њег је зна­ча­ја од по­ступ­ка ни­ма­ло те­а­трал­ног ко­ји учи­ни Олим­пи­ја Чу­до­твор­ка. Да ста­ви тач­ку на ње­го­ве сно­ве што по­кат­кад под­се­ћа­ју на раз­маз во­де­них бо­ја, ис­ку­сна да би и во­лу мо­гла да иш­чу­па реп, ки­да­ла је стид­не дла­чи­це са свог олим­пиј­ског хра­ми­ћа и пру­жа­ла му да их ми­ри­ше при­кље­ште­не ме­ђу пр­сти­ма!
– Про­бу­ди се на­по­кон и по­гле­дај. Мно­го је хе­ро­ја и ју­на­ка у сно­ви­ма. Ја­ча сам од вас! Пу­сти­ћу сва­ког ме­ђу но­ге као на бој­но по­ље и по­бе­ди­ти!
Јер, и Олим­пи­ја Чу­до­твор­ка је са­ња­ла сан из ко­јег ју је упра­во као бо­ле­сна џигерњача про­бу­дио ти­ра­дом Управ­ник мр­твог на­се­ља. Про­да­ва­чи­ца све­ћа је у сну при­ла­зи­ла гра­ђе­ви­на­ма и от­ки­да­ла са њих мал­тер и је­ла га као по­ше­ће­ре­не ур­ме. Си­та пред ула­зом у Дра­му рас­кре­чи­ла се, и ко­ле­на јој све­тле, већ­ма оба­сја­ва­ју па­пир из ко­га чи­та Про­па­лом пи­сцу, ко­ји сна­жном ру­чер­дом чу­ва­ра гро­бља сти­шће цр­вен гла­вић, као да му је од­се­чен гор­њи део ко­жи­це са уда, из ко­га бри­зга му­шко се­ме:
– Ако са же­на­ма мо­раш, са пи­са­њем не по­жу­руј – уз же­не ка­ја­ње бр­зо до­ђе и про­ђе, а ка­ја­ње због на­пи­са­ног оста­је за­у­век! Гу­ле­ћи кра­сту оно­га што је­смо, скри­ве­ну ка­пе­лу Ко­му­не где је Бог усмр­ћен на нај­сви­ре­пи­ји мо­гу­ћи на­чин, по­о­дав­но, че­ка­мо да опет ожи­ви са ка­сап­ским но­сем, пре­о­бра­жен, пру­жа­ју­ћи нам на­ду да ве­ру­је­мо и да се чу­ва­мо бу­ду­ћих по­гре­шки. У на­ма се са­брао свет и вре­ме; спо­ре се и са­жи­ма­ју у тач­ку. Смрт се та тач­ка зо­ве. Ни­смо се упла­ши­ли ви­дев­ши је. Гле­да­мо у њу и ви­ди­мо су­зу. Зна­мо да смрт пре­зи­ре бај­ке и при­че у ко­ји­ма је све ве­чи­то и бес­крај­но. Од кад је све­та и ве­ка ко се ро­дио мо­ра и да умре. А кра­ста? Пу­сти­мо је да за­ра­сте. Гре­шке се не опра­шта­ју. Да има­ју сми­сла све­до­чан­ства у му­ци ис­пи­са­на, па­зи че­га си се ла­тио!
Ва­тру но­си ве­тар!



Жен­ка не­мач­ког ов­ча­ра, ра­сно псе­то – ор­ке­стри­ра ре­пом по но­га­ви­ца­ма Управ­ни­ко­вих пан­та­ло­на. О га­зда­ма што је ишу­ти­ра­ше на ули­цу, ма­ло се зна. Чу­дан свет. Тек по­ја­ви­ла се на­ко­стре­ше­на на гро­бљу, кад се Не­по­бе­ди­ви на­кон бде­ни­ја и ва­ри­ра­ња Бе­то­ве­но­вих де­ла, у ра­му ула­зних вра­та Управ­не згра­де, не­и­спа­ван кла­тио. Ис­пре­чи­ла се као пре­ступ­на го­ди­на, ве­се­ли­ја од вра­ба­ца што се пр­пу­ша­ју и ку­па­ју у пе­ску и ис­кре­ну­ла гла­ву пра­те­ћи му сва­ки по­крет.
– Марш! – од­бру­сио јој је та­да Бе­то­ве­нов след­бе­ник, као да се осло­ба­ђа пљу­вач­ке из уста.
И ку­ја се по­ву­кла ме­ђу спо­ме­ни­ке, или у не­до­ђи­ју ода­кле је до­шла. Већ сле­де­ћег ју­тра, пре но Дис­ко­бол Не­по­бе­ди­ви сти­же пред управ­ну згра­ду мр­твог на­се­ља, ле­жа­ла је одо­ма­ће­на ис­пред пра­га.
– Са­мо ми још ти фа­лиш – ре­че Управ­ник мр­твих ду­ша, а ку­ја не раз­у­ме­ва­ју­ћи ре­чи го­спо­да­ра уста и по­че да ор­ке­стри­ра ре­пом по но­га­ви­ца­ма ње­го­вих пан­та­ло­на.
Дис­ко­бол Не­по­бе­ди­ви од­ви но­ви­не са круп­ним цр­ним ма­сним на­сло­ви­ма – пре­сто­но је­ван­ђе­ље бр. 1, ко­је му не слу­жи да чи­та увод­ни­ке из По­ли­ти­ке и па­цов­ског по­ли­тич­ког жи­во­та већ да умо­та до­ру­чак, те из­ва­ди вру­ћу ле­пи­њу и ба­ци је ку­ји. Бог зна због че­га је по­сле кра­ћег раз­ми­шља­ња кр­сти: – Лај­ка!
Ко би под ка­пом не­бе­ском по­зна­вао бо­ље Пра­ви­ла слу­жбе гро­бља ако не Управ­ник мр­твих ду­ша! Осмом тач­ком се на при­мер из­ри­чи­то за­бра­њу­је гра­ђа­ни­ма да у гро­бље за­ла­зе са кућ­ним љу­бим­ци­ма – на­гла­ше­но: пси­ма! Да­ле­ко смо од очи­ју ве­чи­тих мо­три­о­ца, сма­трао је ка­жњен и обе­ле­жен Уко­ром Пар­ти­је Пи­то­на. Бо­ље да се уздам у ку­ју са уши­ма оштри­јим од шнај­дер­ских ма­ка­за, не­го у Управ­ни­цу на­род­не би­бли­о­те­ке, за­ми­шље­ну над мно­гим суд­би­на­ма, јер, страх и тре­пет од же­не би сва­ки ко­нац да др­жи у ру­ци, као да је је­ди­но она овла­шће­на да но­си пр­стен са пред­ста­вом Хри­ста у чам­цу.
Ма­ли град не­ма тај­ни. Мо­ре ско­вли­ја, лу­та гра­дом. Ма­ло­гра­ђа­ни да се и тру­де од Лај­ке не мо­гу ство­ри­ти ле­ген­ду. Нај­број­ни­ји сој њи­хов не са­мо у Дра­ми не­го и у чи­та­вом све­ту не чи­та Пла­то­на и Ра­блеа, Шек­спи­ра и Го­го­ља: ве­ли­ким умет­ни­ци­ма се због то­га не пре­вр­ћу ко­сти у гро­бо­ви­ма.
До­бро. Али, ка­кве то ве­зе има са пси­ма?
Ра­бле је скре­нуо па­жњу, јер је мо­рао ви­де­ти ке­ра кад спо­пад­не до­бру кост. А чи­тао је па­жљи­во и Пла­то­на, што твр­ди да је кер од свих жи­во­ти­ња нај­ве­ћи фи­ло­зоф!
Лај­ка је ве­ро­ват­но нај­му­дри­ји створ ме­ђу пер­со­на­лом гро­бља. Бе­то­ве­нов след­бе­ник је ви­део не јед­ном, са ка­квом па­жњом кост вре­ба, ка­ко бри­жљи­во кост чу­ва, са ка­квом је рев­но­шћу др­жи, са ка­квом пре­до­стро­жно­шћу на њу ки­ди­ше, са ка­квом је љу­ба­вљу ло­ми а жур­бом си­са.
Шта је те­ра да та­ко ра­ди? Че­му се на­да и шта то тра­жи?
Са­мо ма­ло ср­жи, ка­ко ка­жу Пла­тон и Ра­бле, јер срж из ко­ске, ка­же Га­лен, не­што је нај­са­вр­ше­ни­је у при­ро­ди.



„Три­де­сет и осма ми је од жи­во­та. Ка­сно да за­поч­нем жи­вот мла­ди­ћа, пре­ра­но да по­жу­рим на Онај свет. Слу­чај ко­ме­ди­јант уре­ђу­је жи­вот. Не Бог. Ро­ђен без при­ја­те­ља, по све­му су­де­ћи без њих ћу сти­ћи пред Стра­шни Суд.
Уз­ви­ше­на је му­зи­ка де­спо­ти­је, стра­вич­ни­ја од зве­ке­та оруж­ја; Бал­кан је веч­но по­зо­ри­ште ла­жи, ло­го­ра, ле­ген­ди, и ап­сур­да, мр­жњи и не­ра­зу­ме­ва­ња, осве­та, по­дло­сти и бе­сми­сла, из ко­га цр­пе сна­гу. Бал­кан би одав­но био мр­тав да ско­ро сва­ка ње­го­ва ге­не­ра­ци­ја ни­је оку­си­ла ужи­ва­ње у ме­ша­ви­ни оси­о­но­сти и ра­за­ра­ња, жи­во­та и смр­ти. Ко мо­же да­нас ре­ћи да има при­ја­те­ља, а да не ја­ук­не?!
Ко сме ре­ћи да зна пра­ву Исти­ну?
Да ла­жем не умем. Ла­жи при­ста­ју мла­ди­ћи­ма ор­ним да опро­ба­ју од жи­во­та све, да ни­шта на бе­лом све­ту не оста­ве не­дир­ну­то. По­лу­о­стр­во ли­чи на Ло­гор. Ру­и­на ме­ња вла­сни­ке; пре­ла­зи из му­шких у жен­ске ру­ке. Уз­бур­ка­на је по­вест по­лу­о­стр­ва сви су по­зва­ни и ни­ко не из­о­ста­је са ба­ла вам­пи­ра.
По­под­не уко­па­ше осам­де­сет и осам по­кој­ни­ка. На гро­бљу се сво­де би­лан­си у жр­тва­ма. Шта се до­го­ди­ло? Ја ни­сам фељ­то­нист, но­вин­ско пи­ска­ра­ло, агил­ни из­ве­штач кри­ми­нал­них ру­бри­ка; они пи­шу са­же­то, до­ду­ше, евен­ту­ал­ном чи­та­о­цу пре­о­ста­је да се за­гле­да из­ме­ђу ре­до­ва стра­вич­них из­ве­шта­ја и ве­сти, да би по­не­што схва­тио. Ђу­бри­ште на­си­ља на­ди­ре. Сви би да узму уче­шће у не­сре­ћи, да по­бе­ђу­ју, као на олим­пиј­ским игра­ма. Ко зна, мо­жда је Бог крв­ник, мо­жда је са­био у мрач­ни ту­нел све ста­нов­ни­ке по­лу­о­стр­ва? Бал­кан не мо­же да чу­је глас ва­пи­ју­ћег из пу­сти­ње, на­ви­као да слу­ша ур­лик не­при­ја­те­ља? А опет, ко зна, мо­жда је Бог све­ми­ло­стив, па мно­ге у мрач­ни ту­нел ша­ље, на­да­ју­ћи се да ће по­не­ки ус­пе­ти из ње­га да се из­ву­че?
Ах, да има ба­рем јед­не слам­чи­це, бар де­лић на­де, за ко­ју би чо­век, по­све на­пу­штен, уз буд­не не­при­ја­те­ље сво­је, мо­гао да се ухва­ти?! Ни да умрем ни да жи­вим. Та­ко осе­ћам већ ду­же вре­ме.
Ти­пич­ни Бал­кан­ци: пра­во­слав­ци или му­сли­ма­ни, ате­и­сти или па­га­ни, Сло­ве­ни са ја­ким при­ме­са­ма у кр­ви ази­јат­ског и тур­ског, ка­то­ли­ци или не­вер­ни­ци, хај­ду­ци или ар­хан­ђе­ли, раз­бој­ни­ци или бо­го­мољ­ци, но­во­ја­ни­ча­ри и кра­ље­у­би­це, са­мо­зва­не вој­во­де и пр­га­ве кавгаџије, не­мо­гу­ће ра­сне ме­ша­ви­не – ко да им ве­ру­је? Ко да их раз­у­ме?
Од­се­ци­те прст на ру­ци, од­се­ци­те свих пет – по­ми­шљам – и по­ве­ро­ва­ћу, да сте осе­ти­ли бол – на­у­чи­ли лек­ци­ју суд­би­не и исто­ри­је.
Бал­кан, ка­жу, има Ду­шу; где се то пре­на­гла­ша­ва, без­ду­шност је не­у­оч­љи­ви­ја и до­ми­нант­ни­ја. На­рав­но Бал­кан има ду­шу, али је она из­ну­тра ша­ре­ни­ја од ле­о­пар­до­вог кр­зна!
Мр­тве Ду­ше Бал­ка­на, ко­је не че­ка­ју сво­га Го­го­ља, па­те од не­у­то­љи­ве же­ђи, упр­кос то­ме што по­лу­о­стр­во по­се­ду­је нај­пит­ки­је и нај­чи­сти­је при­род­не из­во­ре, хуч­не ре­ке бр­за­ви­це и сма­раг­дне по­то­ке са злат­ним шљун­ком.
Уздам се у упо­ко­је­не, у мр­тве прет­ке ма где по­чи­ва­ли ши­ром по­лу­о­стр­ва, у њи­хо­вим ду­ша­ма је све чи­сто. Њих је смрт из­ле­чи­ла од ста­рих кав­ги и не­спо­ра­зу­ма, и из­ми­ре­ни је­су под гро­бо­ви­ма са со­бом, суд­би­ном и веч­но­шћу во вје­ки вје­ков!
Мр­тви су, да­кле, нај­и­скре­ни­ји при­ја­те­љи; што је би­ло би­ло је, на­у­чи­ли су нас веч­ним лек­ци­ја­ма. На­ше је да им по­вре­ме­но по­ша­ље­мо са оба­ла ре­ка или по­то­ка све­тлост и во­ду на­ме­ње­ну њи­хо­вој не­у­то­љи­вој же­ђи…“

Ето и ова­кве ре­до­ве Про­па­ли пи­сац бе­ле­жи у гро­бљан­ској ка­пе­ли, у Књи­зи без бу­дућ­но­сти. Одан пи­са­њу он не из­ла­зи из ка­пе­ле да­ни­ма. Ако осе­ти глад и жеђ, про­ше­та из­ме­ђу гро­бо­ва: где увек има пе­че­не јаг­ње­ти­не и пра­се­ти­не, хле­ба, ко­ла­ча, ви­на и пи­ва, ми­не­рал­не во­де, на­ме­ње­них ду­ша­ма по­кој­ни­ка. До ми­ле во­ље, мо­же да се на­је­де све­же спре­мље­не и ква­ли­тет­не хра­не. Ста­нов­ни­ци Дра­ме и Бал­ка­на, по­шту­ју не­пи­са­на пра­ви­ла нај­древ­ни­јих об­ре­да из кул­та мр­твих, по­кој­ни­ци­ма на­ме­њу­ју нај­бо­ље да­ро­ве. Да хо­ће без му­ке мо­же при­ку­пи­ти раз­не ђа­ко­ни­је и по­не­ти их ку­ћи да му бу­ду ре­зер­ва за сед­ми­цу. Пла­та му оста­је не­дир­ну­та. Он мо­же као и оста­ли ста­нов­ни­ци Дра­ме ле­то­ва­ти на Ба­хам­ским остр­ви­ма, или да оде на кр­ста­ре­ње бро­дом Сре­до­зем­ним мо­рем, на пут око све­та, или на пе­ца­ње аму­ра и па­стрм­ки у Си­би­ру; ме­ђу­тим, Про­па­лом пи­сцу не па­да на па­мет да ис­ко­ри­сти го­ди­шњи од­мор, јер, оп­сед­нут је, ако се та­ко мо­же ре­ћи, пи­са­њем све­о­бу­хват­не по­ве­сти. Не­стр­пљи­вог чи­та­о­ца ва­ља упо­зо­ри­ти: по­ве­сти су сум­њи­ва хра­на!
Опи­са­ти је­дан крај, се­ло, за­се­ок, шу­ма­рак, а нек­мо­ли др­жа­ву, по­лу­о­стр­во, ло­гор – вре­ме про­шло, вре­ме са­да­шње и бу­ду­ће до­стој­но је пе­ра, и у то­ме су се оку­ша­ли мно­ги, обе­ло­да­ње­но је на сто­ти­не књи­га, ис­пу­ње­них углав­ном де­ли­мич­ним исти­на­ма, ко­је и Ма­е­стро, че­сто, спрам пла­ме­на све­ће за олуј­них но­ћи, гу­та у гро­бљан­ској ка­пе­ли, као гор­ку ал­ву. Сто­ти­не ро­ма­на на­пи­са­них у дру­гој по­ло­ви­ни ХХ ве­ка про­чи­тао је, за­хва­љу­ју­ћи за­ни­ма­њу ноћ­ног чу­ва­ра гро­бља, и је­ди­на ко­рист од те ра­бо­те бе­ше, да их је бр­зо за­бо­ра­вљао.
Чи­та­лац тре­ба да зна – оно што је Ма­е­стро на­слу­ћи­вао – по­вест дик­ти­ра­ју и пи­шу по­бед­ни­ци. Пре­ма то­ме, у њој не­ма ни зрн­ца исти­не о тра­ге­ди­ји по­ра­же­них и ис­ко­ре­ње­них. Са­вре­ме­на књи­жев­ност ко­ју књи­жев­ни кри­ти­ча­ри и исто­ри­ча­ри, про­фе­со­ри де­бе­лих уни­вер­зи­тет­ских гу­зи­ца са са­вр­ше­ним сми­слом за ли­те­рар­на кри­јум­ча­ре­ња, про­гла­ша­ва­ју за мо­дер­ну и вред­ну, пред­ста­вља ин­вен­тар ве­ли­ког от­па­да. Ру­го­бу и стра­ву усто­ли­че­них и ка­но­ни­зо­ва­них ро­ма­но­пи­са­ца и пе­сни­ка, као и дик­та­ту­ру ћут­ње ко­ја је­ди­но мо­же про­из­ве­сти шкарт и су­ро­гат, а не књи­ге вред­не пам­ће­ња. Дво­лич­ни умет­ни­ци не мо­гу ство­ри­ти Ар­хан­ђе­ла вред­ног се­ћа­ња ни нај­бли­жих по­то­ма­ка! Тре­ба их се чу­ва­ти, као и мре­жа и пи­па­ка по­ли­тич­ке по­ли­ци­је! Украт­ко, пу­ца пр­слук Ма­е­стру за све те тзв. вред­но­сне хи­је­ра­хи­је на­ме­та­не де­це­ни­ја­ма, од Уни­вер­зи­те­та, Ака­де­ми­ја, Ин­сти­ту­та: све ће то би­ти про­се­ја­но на фи­ним си­ти­ма вре­ме­на. У крај­њем ис­хо­ду, сре­ћа је да се мо­же ви­де­ти бед­ни ре­зул­тат „ре­ли­ги­је па­са“. -------------------
______________________________________
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-31

ЛУКИЋ, Александар, 1957–
Велика испраћуша : у спомен маестру пер Пјетру / Александар Лукић - Београд : Мобаров институт : Заветине, 2011 (Пожаревац : Ситограф РМ). - 222 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Бездана уметност ; коло 1, књ. 2)

Тираж 500. - Белешка о писцу: стр. 221-222.

ISBN 978-86-82255-11-6

COBISS.SR-ID 186113292

_______________________________________

Библиотека БЕЗДАНА УМЕТНОСТ
Коло I, Књига 2

Издавач
ЗАВЕТИНЕ, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1

Редактор и главни уредник
Мирослав Лукић

Одговорни уредник
Димитрије Лукић


::::::::::::::: Цена ове књиге у књижарама је 1.200,00 динара. Може се набавити  - од ове јесени 2014. - искључиво - преко КЊИЖАРЕ ПИСАЦА - т. ј.  директно од издавача телефоном +381653006950 или мејлом belatukadruz@gmail.com  са  попустом 50% (брош. издање).. Поручиоци изван Србије плаћају и поштански трошак. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Мирослав Лукић, 180 309 Београд, Раковица, улица Сердар Јанка Вукотића 1/13. Поручиоци из Србије новац шаљу уобичајеном поштанском уплатницом. Ово је најједноставнији и најбржи начин да дођете до ма ког издања „Заветина“.  При том и најјефтинији....

      ==  видети: Крај романа "ВЕЛИКА ИСПРАЋУША"
             Поштовани читаоче

Препорука књ. критичара М. Милановића: Роман Александра Лукића Маестро пер Пјетро написан после бомбардовања 1999. са јасном асоцијацијом на тај догађај, остао је незапажен у књижевној критици, познат само малом броју радозналих читалаца, иако је реч о делу познатог песника чије су раније објављене песничке књиге биле награђиване. Што је то тако, више је разлога. Први је инертност и неспособност критике да се суочи са истином о немилом историјском догађају, а друга, многи актери би се у ликовима препознали. Јер, реч је о делу које немилосрдно засеца у болну рану са вером да једино истина може бити лековита. У сваком случају, роман није оцењен и није му дато место које му по уметничким квалитетима припада.
Пред писцем је био тежак задатак. С једне стране, требало је избећи грубу ангажованост, а са друге, не допустити да роман „склизне“ у памфлет.(1) У таквим околностима, таленат је пресудан. Лукић је успео да превлада и један и други изазов. Следио је истину и није правио уступке. Из тога је проистекао и естетски квалитет.

[1] Сличан проблем решавао је и Достојевски пишући роман Зли дуси. Милосав Бабовић, Руска књижевност XIX века, Реализам, Научна књига, Београд 1971, 338.

 

Нема коментара: