СРОДНЕ ВЕСТИ

          “МИКЕЛАНЂЕЛО је осликао свод шеснаесте капеле у Ватикану”, писало је у титлу филма емитованог пре неколико дана на једној националној телевизији. Мислили су, ваљда, на Сикстинску. У једном другом филму, уместо да буде преведено “Не предомишља се”, пише “Не зебу јој ноге”.
          Свакодневно се на ТВ екранима појављују слични “бисери”, зато што филмске титлове све више преводе људи који не познају добро ни страни а ни српски језик. Професионалаца је све мање, јер су хонорари скромни, више налик студентском џепарцу него правој плати.
          - Некада се знало ко је за шта образован и ко може да се бави превођењем. Из тог времена сећамо се фантастичних превода наших старијих колега. Аутори су били потписани на крају филма. А данас је сасвим другачије - каже, за “Новости”, Драгана Вукићевић, извршни секретар Удружења научних и стручних преводилаца. - Свако може да оде у Агенцију за привредне регистре и отвори агенцију за превођење, пријави се на тендер за услуге превођењa и с најнижом ценом добије посао. Замислите када би се нестручни људи пријављивали и побеђивали на тендерима за операцију мозга. А управо то се ради с научним и стручним преводима.
          Драгана Вукићевић присећа се једног од преводилачких “бисера” када јунакиња чита “Рат и мир” (War and peace), а њена реплика преведена је са “Читам Ворена Писа”.
          Много дужу листу преводилачких “бисера” има Слободан Козарчић, из Новог Сада, који је од 2010. године специјализован управо за преводе филмова и серија. Превео их је у том периоду 650. Козарчић је и прави језички чистунац, па у шали каже да онога ко му нађе правописну грешку у преводу води на пиће. Он наглашава да су филмски преводиоци веома лоше плаћени, свега од 0,4 до 0,5 евра по минуту филма. На Западу, за исти посао се плаћа чак и по 17 евра за један минут. И колико је лоше преводиоцима, лоше је и гледаоцима који трпе незнање и нестручност људи чије текстове читају на ТВ екранима и у биоскопима.
          Козарчић указује и на огроман проблем кабловских телевизија, јер за већину превод ради једна агенција из Загреба.
          - Ти преводи врве од хрватских речи и израза - “гледатељ”, “требаш урадити”, “учинковито”, а посебна посластица су ми непостојеће речи и изрази - открива Козарчић. - У филму “Господин Бин” (Mr. Bean), коришћене су речи “ајме” и “бок”, а у филму “Матрица” (Matrix) и “драговољно”. Имам утисак да те преводе не раде људи којима је српски из Србије матерњи језик, него или они на српски преводе хрватске преводе, или неко покушава да симулира знање српског. Зато ме и не чуди што ова фирма никада не наводи име преводиоца, пошто би онда морала да призна да то није неко из Србије. Очито се заборавља да гашење идентитета и културе једног народа креће од уништавања његовог језика.
          Козарчић подсећа и да је, на крају сваког превода на ХТВ, потписан не само преводилац, него и лектор, као што је некада било и у Србији.

          ТРЧАЊЕ ЗА ПРЕВОДИМА
          - ОДГОВОРНИ из медија нису очигледно свесни да овако крупни недостаци код превода стварају лошу слику код људи о тим медијима, што, на дуже стазе, може да доведе и до избегавања гледања филмског материјала на њима, јер гледалац када гледа филм жели да се опусти, а не да нагађа шта је преводилац хтео да каже, или да грозничаво “трчи” за пребрзим титловима - коментарише Слободан Козарчић. - Више пута сам чуо од познаника, који нису преводиоци, како су и сами приметили лоше преводе, а неки старији људи су ми рекли да не могу да стигну да прочитају преводе, па једноставно избегавају да гледају стране филмове.