Две песме из Аркадије / Александар Лукић

(Политика, Културни додатак, бр. 19, субота 18. август 2007, стр.2)

ВИЈУН

На брштоку тик уз вир бејах

годинама сакривен за старим стаблима

врба одакле осматрах бутине девојака,

старијих коју годину од мене.

Толико дуго крчмих ту слику

у маштаријама. Те светле женске бутине

углачане кундаке у памћењу.

Оне са вретеном у руци одмотаваше

конац низ таласе реке,

младе и гиздаве жељне љубави,

беху одреда.

Изворчић са водом зеленом а над њим леска,

зрневље лешника са грана. Златна икра.

Ту је чист крај.

Речна трава подсећа на дечије чуперке,

у брзацима врхови јова налазе огледало.

Након свега ја сам онај крупни коњски зуб

избачен после поводња на спруд златаст,

песковит, оцеђен.

Мрешћење риба у плићаку Пека,

узмућен муљ, кључање воде за рибљим перајима

наличи мом сећању.

Вијун из муља,

помаља главу.

Пошто утихне рибљи мрест – дунуће ветар

и заљуљати брест над водом. Са месечином ће

се плићаку реке привући грабљивице.

Икре је и превише, заситиће незване госте.

АРКАДИЈА

Хероји револуције кисну обучени у

залеђене капуте бронзе. Ничем се не надају

осим да их време може однети на ђубриште

или у топионице где би, исцурели на брзину.

А после свега добили другачији изглед.

Засад чавке на гранама, брбљиве и досадне

отресају кљунове лево десно, над њима,

бришући о гране нечист, као да откидају

парче по парче меса са стрвине

Колико јуче, што се уобичајено користи

у нас, ако је реч о грађанском рату,

ту су клечали и молили за живот

младићи мимо воље мобилисани.

Били су почаствовани да гледају сопствена

смакнућа, како им пуцају у потиљак

по кратком поступку.

Преживелих није било. Као што бива

у тим приликама, закопани су плитко

у гробове. Два ашова под земљом.

Тек да их не разносе животиње.

Дрвећа су сахнула над стратиштем склепаним

у нужди тренутка. И пошто време прошло

а ни време будуће нису ничији савезник,

указа се гола ледина, из земље уместо корова

и четки шибља, кртих костура вероватно,

изронише белуци камења. Беше то љубав младића

штоје настојала да се објави свету.

Нико се не усуди да узме белутак,

и понесе га кући, жени на дар,

са таквим камењем, та, зар није обичај да

се притисне туршија у каци. Строги и наивни

мужици, чекали су да земља поравна камењар.

Да се не објави какво друго чудо

на том месту, попут оног о коме су слушали,

кад је Христ заплакао на икони у току службе;

док су при памети били збијени као мишији

репови, од камењара  су саградили апсану

са одвојеним самицама. Да не иду далеко од кућа.

Малену и мрачну колико да човек може да седне

на под.

Пљували су по мени што забадам

нос где му није место. Ружили ме где

год су стигли, што се не понашам

прихватљиво по заједницу.

Ишчуђавали: зашто морам да штрчим.

Курвини синови сумњајуу сваког.

Ни сенке не воле за собом да виде.

Тешило ме је да нисам једини који не хаје

За хероје - забодене ћускије у центру града.

Сшварје билајасна од почетка.

Мени је стало до јаука, до разумевања

крикова младића уморених пред зору.

Не смета ми већина, бездушна и разуларена,

она има право на ту дозу колективног лудила,

да се претвара да ти млади људи

нису никада живели међу њима,

да никад нису чули за њих.

Ја сам веровао даје живот човеков

важнији од свега. И даје мртвима време

да пођу својим кућама. Макар им се    .

више нико не надао, ред је да пођу кући.

Да их откопам и вратим у завичај,

најмањеје што сам могао учинити у овом часу,

да их сахраним на неком брегу,

одакле се пружа боговетни видик.

Ето на чему сам инсистирао. Ваљда сам

збот тога рођен. Да се ужасавам

ратоборног језика Аркадије.

Из књиге „Јаспис", Народна књига / Алфа, 2007

Цвеће са спрудова са плавим златом.Фотографија Ивана Лукића. Прокопиевдан 21. јул 2013.

Из "Бележнице"

Збогом Европо!

 

Слика са реке, јун 2013. Фотодокументација Заветина

Под речним мостом, на равном платоу до зида, окренут ка публици, тик уза зид моста прилепљен је разапет шатор. На бетонском зиду моста исписани су графити са паролама, типа “Доле угњетачи” и др. На левој страни бетонског зида исписане су пароле сексуалног садржаја, типа “Другарица Соја, зачела по пети пут,на овом месту”, “Између кондома и комунизма нема разлика”. Испред шатора дуж моста два степеника пружају се према реци. На њих се наслања блага бетонска косина, а одатле све до реке, простире се кеј.

 

насукано стабло. фотодокументација заветина, јун 2013.

КАДАМЕЈА: (Благо љутит, отвара шаторско крило, излази из шатора) Спакуј и моју сиротињу у ту торбу. Успут ћемо се мењати, биће нам лакше да носимо заједнички пртљаг. Мало ја, мало ти, па хајд. Доста ми је оваквог живљења. Црно нам се пише ако останемо међу овима. (Маше главом укруг показујући на свет око себе) Покупише браћа и мрвице са стола испред нашег носа. Не оклевајмо, већ пут под ноге. Наћићемо хлеба за нас.

ВАСКО (Излази из шатора. Протеже се, а потом шета простором, почиње да убацује дроњке у путну торбу) : Једва ноге покрећем! (Погледај, показује Кадамеји успорено кретање, као да гази кроз речну ледену воду, са ноге на ногу) А стомак крчи ли крчи. Празан казан. Штуца ми се. Два дана ништа нисам окусио.

КАДАМЕЈА: Пакуј дроњке, па да кренемо.

ВАСКО: Овако исцрпљени и изгладнели нећемо далеко стићи? И куда да се упутимо? Морамо имати циљ. Окрени се око себе, погледај оне зграде преко реке насељене људима од крви и меса попут нас, њима не пада на памет да се помере са места. Они леже разбашкарени у топлој соби, свијени у брачном гнезду. Изем ти живот?

КАДАМЕЈА: Транзиција меље и челик, крц – крц! Хермафродит времена, то јест митарени монструм комунизма удружен са отимачином либералног капитализма. Подршка наше мајчице државе камуфлираним и префарбаним трабантима дозволила је да експериментишу над нама, пројектујући нове економске услове и друштвене односе. Олош наврће мливо на своју воденицу, како би обични људи остали шупљи код носа, без породица, најурени са посла, хипотекарно задужени имовином код сумњивих банака да би преживели. Наш пример је очигледан, голи смо голцати. Гладни и такорећи боси, већамо испод моста куда да кренемо. Спакова ли ту торбу?

ВАСКО: Докрајчи ти посао! Стомак ми се залепио за кичму. Све мислим на оне срећнике преко реке. Гледано одавде у њих цвета рај, а ми пужеви голаћи пролазимо кроз пакао. Где је ту правда?

Пејсаж са исте реке, примерен јуродивима и скитницама. фото Заветине

КАДАМЕЈА (Узима торбу и пакује преостале ствари) : Ти осматраш представу Европе. Девојке рођене да заводи и бива заведена. (Узима каменчић и баца га у реку) Погледај како се таласи шире ка њој. Данас патимо изгладнели нас двојица, а сутра ће милиони незнаних бити у сличној ситуацији. Да узмем ове гаће? (Пита Васка) Поцепане ничему не могу да послуже, сем да их окачимо као какво страшило поред легала кад заноћимо негде уз пут да нас знатижељници оставе на миру.

ВАСКО: Ама остави их неком несрећнику, да их нађе кад буде заузимао територију на којој провесмо деценије. Човек се највише радује изгубљеним златницима, а тај несрећник ће се радовати одбаченим гаћама. Ми смо страшила и без те крпе? Кад боље размислим у нама чучи чудо коме се ни ми сами не можемо начудити? На први поглед, ти држиш окачену путну торбу о рамену, а ја соло стојим уз тебе. Ликови достојни пустињака. Ум нас служи, искушења колико хоћеш, жедни и гладни. Да ми је једна(показује кажипрст) пржена гирица. И теби би пријала да је глоцнеш?

КАДАМЕЈА: Твој драмолет о гирици, може поспешити желудачну киселину у нашим стомацима, а онда смо обрали зелен бостан, пресамитиће нас болови у клупко - нећемо моћи корак да макнемо. Знаш ли ти да наша тела крију милијарду болести? Гладан стомак, је од свих болести најгори, кад он превлада онда настају револуције, народи се поделе у супротстављене табора, те многи недужни заврше пред стрељачким стројем. Ако ти је толико стало до гирице, онда мисли о њој, мисли у себи, мисли и ћути.

ВАСКО: “Мисли и ћути, мисли и ћути!” Стомак ми се претворио у суву, препарирану кесу? Инсистираш да не верујем у постојање обичне пржене гирице? Мислиш како сам луд, те да сам ових година тумарајући за отпацима хране по контејнерима, траћио време, а видиш није било баш тако - јадац. Неком приликом набасао сам на новину у којој је крупним словима писало како су у Америци током олује из облака падали крупни шарани, козе, утовљени бикови са фарми. И? Ако се то код њих десило, што не би у моја уста упала печена гирица?

КАДАМЕЈА : Још и усољена, реш?

ВАСКО : Што да не?

КАДАМЕЈА: Начекаћеш се ти таквог рибића побратиме.

ВАСКО: И како ја сад да пођем за тобом? Ни реч охрабрења да ми пружиш! А без наде, живот нема смисла. Сети се Христа, сети се на пример Њега, како је пред гладне изнео храну и пиће кад је устребало стварајући је ни из чега. Ако то сведоче књиге, онда би смо се и ми могли надати чуду? Прженој гирици, што да не, што нам не би пала право у уста...?

КАДАМЕЈА (Диже руку да покаже) : Одозгоре!

Горе. Фотодокументација Заветина, јун 2013.

ВАСКО : Одакле год!

КАДАМЕЈА (Искреће главу увис) : Видиш ли ти Исуса на мосту? Да ли га уопште видиш, било где, уоколо?

ВАСКО (Покушава да објасни) : Кад подигнем главу увис, намах ме обузме слепило!

Опет то.Горе. Фотодокументацина Заветина, јун 2013.

КАДАМЕЈА: Уразуми се луда главо. Опасуљи тај твој на тренутак залутали пилећи мозак! Од олује, а ни од Христа ни помена. Узмимо судбину у своје руке. Наћи ће се успут који залогај да преживимо - дивљи грмови са зрелим плодовима на гранама чекају. Овде ионако нема ни мрвице, осим ако не загазиш у реку и уловиш какву штуку?

ВАСКО: Вода је хладна, ја сам од детињства зимогрожљив.

КАДАМЕЈА: Хајдемо онда, празни разговори не помажу. Бирај правац!

ВАСКО : Уз реку, или низ њу?

КАДАМЕЈА: Пођимо према извору!

ВАСКО: Боље би било да кренемо низ обалу. Реке путују према мору. Мора према океану. Таква путовања више обећавају.

(За дијалогом Кадамеја креће уз реку, а Васко у супротном правцу. Након неколико корака са друге обале реке зачу се девојачки глас)

ДЕВОЈАЧКИ ГЛАС(Из правца публике): Ехеееееееј, момчине!

ВАСКО (Обраћа се Кадамеји): Шта то би?

(Мала пауза)

ДЕВОЈАЧКИ ГЛАС: Треба ли вам друштво?

КАДАМЕЈА: Пискав глас!

ВАСКО: Можда цура хоће да нам помогне?

КАДАМЕЈА: Ако ти је до ње, загази у реку и отпливај к њој.

ВАСКО (Креће ка просценијуму) : Уф, потонуо бих на дно као секира, и удавио се. Не знам да пливам.

КАДАМЕЈА (Пружа му путну торбу): Држи торбу, окачи је о раме уместо појаса за спасавање. Скочи у воду, и веслај рукама под собом као куче шапама.

ВАСКО: Хоће ли ме она чекати, она се нада момку са роговима, како ти малочас рече? А ја сам шут од када се знамо.

КАДАМЕЈА (Мерка правац кретања) : Бирај - тамо или вамо?

Врбе необичних "фризура", из Врба. Фотодокументација Заветина, 26.јун 2013.

ВАСКО (Гледа у публику) : Збогом Европо!  (.............)

         _________ из рукописа

О "Кукавичлуку" у најновијем културном додатку "Вечерњих новoсти"

Исечак из КД "Вечерњих новости", 6. октобар 2012.

ТИ СИ ТАЈ

Мислио сам да ћу полудети током деведесетих година ХХ века.

Бејах на корак од санаторијума, трагајући

за смислом живота, и истином.

Стварност тако ужасна лепила се о мој живот

силовита беше њена ударна каписла.

Свака шуша претила ми је чини се по задатку,

или сам им личио на шимпанзу.

Неки војници са шапкама и петокраком ушрафљеној на њој

натакнутим на главама, враћајући се са фронта, псују.

Наоружани до зуба, у парку репетирали су машинке

и уперили цеви оружја у мене,

оптужујући ме за издајника.

Два километра спроводили су ме уз пут на готовс,

до касарне а тамо: непознат официр високог ранга

као да ме је годинама чекао

да му дођем лично на ноге

промрмља уносећи ми се у лице:

одсечно- А ти си значи то копиле! Ти си тај,

самозванац који пљује на наш рат?

Трудим се да заборавим ту несносну јеку ужаса

последње деценије ХХ века. Претње хапшењем

чланова моје најуже фамилије: жену ми прогласише

за окорелог убицу, синовца такође,

а брата тихо убијаше још од дана Титове смрти.

Он је на време прозрео намере политичке какистократије

шта рећи како рећи да то беше узалуд -

осим тих неколико  књига штампаних о свом руву и круву

у симболичном тиражу.

Како се свршила та деценија, свима је познато.

Доста је главних јунака изгубило главу.

Неки од њих испалили су метак себи право у слепоочницу.

За њима оста небројено удовица.

Задојених жељом за осветом и мржњом,

љубав за старим временима у њима не јењава.

Четири песме из најновије књиге песама "КУКАВИЧЛУК" / Александар Лукић

Лукић, у Шпанији, лето 2011.

НАКАЗЕ

Размишљајући о вредностима живота нисам далеко доспео.

Некако ми се чини да стојим од почетка на истом месту.

Куповина намирница на пијаци, ценкање са продавцима,

вести о току рата, мајка која наочиглед пролазника на улици

шамара синове близанце, бачена штака вири испод киоска заједно

са банкнотом новчанице која је некад важила.

Сад се за ту новчаницу нико не сагиње.

Преко ноћи, бар тако изгледа, отаџбина

постаје логор разбојника. Свештеници предњаче

међу нама. Џаба им црне мантије, џаба свете књиге

кад свако од попова настоји да имитира краља у парохији.

Да сачувају главу људи од страха тимаре

једни друге, лажима без ногу, као што домаћин

у рано јутро у штали са говедима чини,

месец је исти, само је година друга дошла у тишини

мртвачки ковчег белег је месеца овог, иако

би се дало рећи да је то пролећни месец

са којим почиње да буја зелена трава.

Ти поспани читаоче, где се налазиш лудо?

У затвору. Пољском клозету. Скривен.

Поштујеш правила напујдане гомиле -

парламента, оштре секире.

У име отаџбине чиниш издају најсветијих права

живота слободе и истине. Од свих животиња крава

легне у хлад  неког дрвета да прежива.

А ти представу о јавном моралу не квари

на груб начин. Јуче смо били убице заједно

саборни другови. Неко мора да вам то каже

у светом тројству потенцирати нежно једно

има смисла. Около нас су све саме илуминације

тама и облаци кроз које каткад пробије светло,

да можемо видети наша наказна лица.

 

ГРАФИТ СА ПЕРИФЕРИЈЕ

Те ноћи земљотрес је дрмао и тресао,

затресоше се куће низ улицу, рушећи зграде

најсклоније паду.

Зидови су пуцали, указивале се

под фасадама омалтерисане цигле,

буђење је подсећало

на почетак другог светског рата у Европи.

Прштело је около разбијено стакло са вечерњих прозора

и слика заласка сунца у њима више то није била

већ црна рупа, посуђе је на полицама ормара играло валцер

последњи валцер на путу ка ништавилу.

Мој брат се од страха упишкио у панталоне

под његовим стопалима у ходнику куће настало је

мало језеро; дечак је од страха остао укочен у месту,

златна рибица избачена из огромног акваријума.

Упишан јадник.

Земљотрес тресе градове – ту прљаву брачну ћебад

са флекама, са прашином, са танким женским ноктима

одрезаним ко зна кад,

чисти земљотрес, проклета грмљавина коју чујемо

диктира утроба земље.

Да нисмо далеко догурали, ма шта говорили учењаци

страх нам је остао исти, онај од праотаца,

након земљотреса место где се налазио док

сад је обала мора, ко све обале мора што су у дивљини

које никад нећемо стићи да упознамо.

А ти изведи за себе у самоћи закључке.

Видиш да су споменици пали порушени у парампарчад

на трговима, где су цветале у крви револуције многе.

Бабароге не постоје, књижевност о њима говори

увек кад постаје јалова те се са постојањем таквих прича

фолира.

Стварнији су цветови од креп папира на свадби младенаца

и кад их пошкропи киша, чаша вина, никакав мањак не настаје.

Ви што седите у купеу вагона прве класе,

гледајући кроз прозор

колико видите, докле видите од ње.

Јасике се у грозници тресу на ветру, али

то се да видети са терасе каквог брежуљка

то од земљотреса поскаче попут поклопца на лонцу

кад пара пишти ослобађајући се тескобе.

Страшни моји градови. Земљотрес вас ненајављено буди;

после несреће долазе политички програми – обећања,

пегла преко изгужване мајице клизи.

Погинули се не могу

исказати бројем тачним; новине умирују

грађане, то је задатак новина, цврц.

Сад се утркују знањима сеизмолози -

модерне врачаре. До следећег буђења

тако ће паметно говорити они

црне рупе данашње науке.

Док поново не покуља из утробе земље

снага, градови моји – мој мали упишани брате

тешим вас мојом тугом, што је друго име

за речи, слушајте речи како пробијају из мене,

та шира незадрживо клокоће пре но почне да ври.

Наши животи, та то су само разгледнице

које смо кроз време сејали уз пут,

уз мора, уз пероне железничке станице,

уз љубавнице чијих се ликова данас не сећамо више,

уз порушено немачко ратно гробље,

уз Принципов звук пуцња у Фердинанда,

уз балалајку Титовог социјализма, што да не

земљотрес је разбацао разгледнице и смрвио их.

Буђење, мислим каткад, да је то онај ироничан графит

са периферије исписан ко зна за ког црним ималином.

ПО УКУСУ МОГ МОЗГА

У тим посебним тренуцима надахнућа,

кад из мене стану куљати стихови,

што би по свему судећи наличило

врењу пене из каце испуњене шљивама крајем лета

под таваницом сеоске шупе;

почињем одабирати стихове који би

на најјаснији начин изразили стање моје душе,

мојих мисли намерних да се објаве сад.

Колосек железнице, уске трачнице, у видокругу

бели траг на небу што остаје неко време

за моторима млазног авиона. Покушавам да не изневерим,

слике које се пробијају из мноштва других тражећи право

за сопственим животом. Кад приступим бележењу песме,

онда то чиним да што савесније изразим осећање,

као да је у питању последња песма коју пишем у животу.

Та врста опреза је нужна како би савест била у сагласју

са суштином песме. Писање песме захтева одговорног

човека, према личном осећању живота, према другима,

према Богу. Таленат без савести може да се претвори

у празну канту, има и таквих примера кад пуки

незналац за собом заведе мнозину у пусте бараке

концлогора. Чувајмо се фотоапарата који

крвнички бележи затечено стање.

Таквом таленту недостаје дубина виђеног,

оно што измиче, невидљив корак.

Око тог искорака се саплитао читав ХХ век.

Модерни човек који је неговао у себи свест урођеника.

Поезија пробија и крчи пут чинећи

невидљиво стварним и видљивим.

Убити бубу, уме песма.

Оживети мртвог инсекта

могу извести посвећеници у поезији.

ТРАДИЦИЈА НАКАЗА

Традиција наказа, развучених хармоника,

црвених шкрга народног инструмента у близини.

Жикино коло са ћопавим кецом на зачељу.

Страх буди у мени пакао свакодневнице.

Њихово упорно посматрање мог лица – старе дуванкесе.

Спремност да заскоче какав плен,

сународници оне префарбане старе дизалице

у речној луци престонице, или браћа,

то су оне тешке секире које обарају стабла у шуми -

нетакнутој природи.

Слутим по звуку удараца да су одреда џелати.

Традиција наказа, онај невидљиви бол бешике у стомаку.

Већина убица настоји да остане анонимна,

лисица излази да лови из јазбине по мраку.

Традиција отровних зелених гусеница намножених

да гамижу уз образине храстовог дебла, пузећи са главом

окренутом на доле, док се не дохвате земље.

Из векова стижу отровне гусенице са четкицама,

са бусенима трепавица по телу.

Бесне наказе из дубине векова, из традиције

крваве и срамне, а да себе и не виде у том страшном лику.

Понекад пожелим да традиција постане папирната марамица

у време прехладе, на кратко извадиш је из џепа обришеш нос

и без гриже савести је бациш у канту за отпатке.

Колико наказа, колико мојих пријатеља узор је међу њима,

оштрим секирама, дрвеним маљевима.

У несталном темељу отаџбине гужва стеница.

Кордон, па чекање у заседи да се церемонијал

смене страже догоди.

               видети више:
КУКАВИЧЛУК, корице књиге, лето 2012

СВЕТ ИДЕ­ЈА У ПО­Е­МА­МА АЛЕК­САН­ДРА ЛУ­КИ­ЋА / Ми­ро­љуб Ми­ла­но­вић

Песник Александар Лукић. Снимљено у Шпанији. Фотографија је
из песниковог албума и не сме се преузимати без дозволе!

I

До­при­нос по­е­ма Алек­сан­дра Лу­ки­ћа у срп­ској по­е­зи­ји мо­ра се по­сма­тра­ти у кон­тек­сту про­ме­не те­ма­ти­ке и сен­зи­би­ли­те­та вре­ме­на у ко­ме су на­ста­ја­ле. То су по­след­ње две де­це­ни­је XX ве­ка и по­че­так XXI, вре­ме па­да со­ци­ја­ли­зма у ис­точ­но-европ­ским зе­мља­ма, рас­па­да ви­ше­на­ци­о­нал­них др­жав­них тво­ре­ви­на и осло­ба­ђа­ња од јед­но­у­мља, вре­ме ве­ли­ких ло­мо­ва у све­сти по­је­ди­на­ца и гру­па, као и му­ко­трп­но, са ве­ли­ким жр­тва­ма, осва­ја­ње сло­бо­де. Ши­ре, Лу­кић је про­го­во­рио из не­за­до­вољ­ства ста­њем ду­ха и иде­ја ко­је су обе­ле­жи­ле дру­гу по­ло­ви­ну XX ве­ка. Ње­го­ва по­е­зи­ја на­сто­ји да ре­ка­пи­ту­ли­ра ка­ко срп­ски та­ко и европ­ски удео пе­снич­ког би­ћа у тој ве­ли­кој за­ми­сли. Уко­ре­ње­на у вре­ме­ну, ши­ри­ном и зна­ча­јем за људ­ску ег­зи­стен­ци­ју, она га пре­ва­зи­ла­зи.

II

Већ пр­вом збир­ком У ва­го­ну Ро­за­но­ва(1) Лу­кић је на­ја­вио сна­жан, ди­со­нан­тан пе­снич­ки глас и на­зна­чио обри­се сво­јих бу­ду­ћих књи­га. Раз­ли­чи­тост пре­ма те­ку­ћој пе­снич­кој про­дук­ци­ји зна­чи­ла је ори­ги­нал­ност и но­ви­ну у срп­ској по­е­зи­ји. Од­лу­чио је да пе­ва о оном о че­му су дру­ги углав­ном ћу­та­ли или од­ба­ци­ва­ли као не­пе­снич­ко и про­ла­зно. Те­ма­ти­ка ње­го­ве пе­снич­ке има­ги­на­ци­је по­ста­ла је ствар­ност у ко­јој је вла­дао то­та­ли­тар­ни си­стем са не­по­гре­ши­вим во­ђом. Тај си­стем, у жи­во­ту обич­них љу­ди, као по­сле­ди­цу, из­ро­дио је страх, те­ско­бу и оту­ђе­ност, осу­је­ћи­вао на­ду, по­лет и ма­шту и сва­ко­дне­ви­цу пре­тва­рао у па­као ту­пог тра­ја­ња и пре­жи­вља­ва­ња.

Пр­ви знак тог не­здра­вог ста­ња, Лу­кић не­дво­сми­сле­но ис­ка­зу­је:

„Из­гу­био сам ве­ру у љу­де, про­гра­ме, пра­зна обе­ћа­ња“(2).

Ко­ре­ни осу­је­ће­но­сти и гу­бље­ње ве­ре у ствар­ност, про­ис­ти­чу из дру­штве­ног си­сте­ма ко­јим је про­жет жи­вот:

„На­у­чи­ли су нас као и сва­ко кр­до

да га­ло­пи­ра­мо јед­ним уста­ље­ним тем­пом

ђа­во би знао ку­да.“(3)

Нео­д­ре­ђе­ност и ма­гло­ви­тост ци­ља то­та­ли­тар­них си­сте­ма ства­ра до­дат­ну те­жи­ну. За­што су по­је­ди­нац и чи­тав на­род до­ве­де­ни у та­кав по­ло­жај, знао је са­мо во­ђа. Он и из смр­ти вла­да жи­ви­ма. Ње­го­ва сен­ка над­ви­ја се над свим што би хте­ло у све­тлост и ви­си­ну. Ње­го­ва моћ чи­ни се, го­то­во без­гра­нич­на:

„Ви­дим вам­пи­ра ко­ји је не­ка­да вла­дао,

а са­да се по­вла­чи на­тра­шке

под зе­мљом“(4)

1. Алек­сан­дар Лу­кић: У ва­го­ну Ро­за­но­ва, Књи­жев­на омла­ди­на Ср­би­је, Бгд. 1986.
2. Исто, стр.12.
3. Исто, стр.18.
4. исто, стр.19.

ВЕЛИКА ИСПРАЋУША У спомен маестру пер Пјетру / Александар Лукић

(Одломак из романа, по избору издавача)

Песник Александар Лукић у српској народној ношњи.
Са турнеје по Шпанији, лето 2010. 

.............У спар­тан­ски пу­сту и не­про­ве­тре­ну ка­пе­лу, што ми­ри­ше на буђ гро­бљан­ске тра­ве и во­сак, за­ви­рио је без ту­то­ра. Пра­ши­на му па­да­ше у очи бе­ла као пе­на пи­ва кад угле­да сто са еван­ге­ли­ји­ма не одо­лев­ши да их не пре­ли­ста. Ме­ђу уко­ри­че­ним књи­га­ма про­на­шао је јед­ну пот­пу­но пра­зну, и ре­шио да је при­сво­ји. Пре­дао се суд­би­ни на пра­вом ме­сту. Ко же­ли да са­зна не­што ви­ше о ва­ро­ши и ње­ној исто­ри­ји и жи­те­љи­ма, а на­ро­чи­то онај ко би да са­ста­ви све­о­бу­хват­ну хро­ни­ку о Дра­ми, тре­ба да ре­дов­но и упор­но по­се­ћу­је гро­бље! Ту се уче, нај­бо­ље, пр­ве и по­след­ње лек­ци­је у жи­во­ту и ства­ра­ла­штву! Та­ко, да­кле! Чу­вар гро­бља или Про­па­ли пи­сац не одо­ле а да не опро­ба пе­ро, и на пр­вој стра­ни­ци књи­ге еван­ге­ли­ја у ка­пе­ли по­че­ше да се ни­жу ре­до­ви:

…Чи­та­лац је име­ла, мо­же да си­са ко­ли­ко му се прох­те! Јер књи­ге се не пи­шу да за­ра­зе на­род, ни­кад, већ да чи­та­о­ца свик­ну да осе­ти жи­вот по­бе­ђе­них.

За­што смо ро­ђе­ни? Да ле­же­мо као ко­ко­шке с ве­че­ри на др­во, где ко­ја стиг­не? Да бу­де­мо са­мо веч­на пу­бли­ка?

Слу­шај­те, жи­ве ду­ше, кри­ко­ве гра­до­ва и кри­ко­ве гро­бо­ва! Кри­ко­ве љу­ба­ви, што ве­ко­ви­ма је­сте опру­же­на и за­не­ма­ре­на. Осна­жи­те је, на­че­ка­ла се!

Ми ни­смо ро­ђе­ни да јед­ни дру­ги­ма од­се­ца­мо ру­ке и но­се­ве, ни да тра­жи­мо уте­ху у цр­кви, где се по­ка­зу­ју сла­би­ћи!…

Док му се ру­ка не умо­ри и док зе­ва­ње не за­пре­ти да му раз­ва­ли ви­ли­це, за­пи­си­вао је ре­че­ни­це. Пре пр­вих пе­тло­ва, уснио је на мах Ан­ђе­ла са су­за­ма. Чи­ни­ло се да Ан­ђео су­ши жи­во­тињ­ско ме­со на сун­цу, или пак да ски­да кр­љушт са ри­бе на ка­ме­ном на­си­пу, по­на­вљао му је што је већ био ре­као:

– Тре­ба да на­ста­виш да пи­шеш!

– Ко­ме?

– Ста­нов­ни­ци­ма по­лу­о­стр­ва, Ма­е­стро; Дра­ме, ове Дра­ме на­ду­ти­је од бо­ле­сне бе­ши­ке, ма ко­је Дра­ме? По­вест мо­ра би­ти ис­при­ча­на!

Ако осра­мо­тим име Дра­ме, име ју­на­ка, по­ро­ди­це – вре­де­ће тру­да.

Ба­ра­бе су то већ учи­ни­ле не пи­та­ју­ћи за це­ну!

– По­гле­дај­те!

Обра­ти се Чу­вар гро­бља из­ла­зе­ћи из ка­пе­ле у ноћ гро­бо­ви­ма у та­ми.

– Од те сра­мо­те и мољ­ци су ја­чи!

За­гле­дај­те им се у ли­ца! Жи­ве у лу­ди­лу!

У мо­ру ази­јат­ском и европ­ском. Не ве­ру­ју на реч – ни Му­ха­ме­ду ни Хри­сту.

  

Ма­е­стро би на­ста­вио обра­ћа­ње гро­бо­ви­ма, да га не за­глу­ши олу­ја. Пред сти­хи­јом при­ро­де, где би, до да се по­ву­че у ка­пе­лу. Да је ко мо­гао не­ка­ко у исто вре­ме док Про­па­ли пи­сац у ка­пе­ли гро­бља то­не у сан да за­ви­ри у кан­це­ла­ри­ју Управ­ни­ка мр­твог на­се­ља, то јест у Управ­ни­ков сан, ви­део би да Не­по­бе­ди­вог на­је­дан­пут про­бу­ди тре­сак гро­ма, и не­што ко­шмар­ни­је од сна, на­лик пе­ни од ја­ја! Ра­са­њен, Управ­ник као кроз па­о­ке точ­ко­ва ви­ри кроз за­ве­се у не­бо, а за­тим у усну­лу и на­гу Олим­пи­ју, у ње­ну све­тло­ку­дра­ву пе­чур­ку из­ме­ђу но­гу. По­зу Ан­ђе­ла са су­за­ма из Ма­е­стро­вог сна има Не­по­бе­ди­ви, под­се­ћа на бо­чи­цу са цуц­лом кад за­по­че ре­тор­ску ти­ра­ду:

– Дра­ма има све атри­бу­те др­жа­ве! За­ста­ву, хим­ну, вла­да­о­це. Ма ка­кву ма­глу ши­ри­ли про­па­ган­ди­сти, Бо­гу је иза ле­ђа, сле­по цре­во! Час је град, пре­сто­ни­ца, а у су­шти­ни је јед­на ве­ли­ка бал­кан­ска се­лен­дра. Ње­го­ви жи­те­љи се раз­у­ме­ју у ле­че­ње пу­шта­њем кр­ви, за­се­ца­њем уши­ју. Пре­да­ње ка­же да је Дра­ма би­ла не­бе­ско се­ло на­ших пре­да­ка, ста­ри­ја од два жи­во­та пти­це фе­никс, дав­но, кад су мно­ги на­ро­ди жи­ве­ли под ту­ђим име­ном.

– Мо­же ко да вас чу­је! – опо­ми­ње га ра­са­ње­на Олим­пи­ја.

– Ни гро­бо­ви на жа­лост. Да­нас Дра­мом упра­вља­ју Пар­ти­ја и Во­ђа. У реч Пар­ти­је се не сум­ња. У Во­ђи­ну та­ман по­сла! Као ве­тар на уга­рак сти­же у сва­чи­ју ду­шу. Ни­ко не мо­же оста­ти по стра­ни и из­ван до­ма­ша­ја Пар­ти­је и Во­ђе! Дра­ма има сво­ју бол­ни­цу, уни­вер­зи­тет, пра­знич­не па­ра­де, би­бли­о­те­ку, Ко­ми­тет Пар­ти­је, гу­лаг. Све­о­бу­хват­ни са­на­то­ри­јум ко­лек­тив­не те­ра­пи­је под ве­дрим не­бом, о чи­јем са­вр­ше­ном функ­ци­о­ни­са­њу бри­ну не­ви­дљи­ви од­ре­ди по­ли­тич­ке по­ли­ци­је, ко­јом ко­ман­ду­је по­у­здан Сер­ван­тес! Не­при­ја­тељ не ми­ру­је и не спа­ва! Окру­же­ни смо. Ми мо­ра­мо да се бра­ни­мо. Обез­бе­ђе­ње спољ­них гра­ни­ца је пр­во­ра­зре­дан др­жав­ни за­да­так. Иако су уну­тра­шње гра­ни­це нај­о­па­сни­је – ра­па­ви­је од коч­ни­ца, до­бро су обез­бе­ђе­не на Ду­на­ву и на Ал­пи­ма. Чу­ва­ју се на мо­ру, чак и та­мо где је мо­ре пре­са­хло!

Да ли је крај ре­тор­ске ти­ра­де био баш ту, ма­њег је зна­ча­ја од по­ступ­ка ни­ма­ло те­а­трал­ног ко­ји учи­ни Олим­пи­ја Чу­до­твор­ка. Да ста­ви тач­ку на ње­го­ве сно­ве што по­кат­кад под­се­ћа­ју на раз­маз во­де­них бо­ја, ис­ку­сна да би и во­лу мо­гла да иш­чу­па реп, ки­да­ла је стид­не дла­чи­це са свог олим­пиј­ског хра­ми­ћа и пру­жа­ла му да их ми­ри­ше при­кље­ште­не ме­ђу пр­сти­ма!

– Про­бу­ди се на­по­кон и по­гле­дај. Мно­го је хе­ро­ја и ју­на­ка у сно­ви­ма. Ја­ча сам од вас! Пу­сти­ћу сва­ког ме­ђу но­ге као на бој­но по­ље и по­бе­ди­ти!

Јер, и Олим­пи­ја Чу­до­твор­ка је са­ња­ла сан из ко­јег ју је упра­во као бо­ле­сна џигерњача про­бу­дио ти­ра­дом Управ­ник мр­твог на­се­ља. Про­да­ва­чи­ца све­ћа је у сну при­ла­зи­ла гра­ђе­ви­на­ма и от­ки­да­ла са њих мал­тер и је­ла га као по­ше­ће­ре­не ур­ме. Си­та пред ула­зом у Дра­му рас­кре­чи­ла се, и ко­ле­на јој све­тле, већ­ма оба­сја­ва­ју па­пир из ко­га чи­та Про­па­лом пи­сцу, ко­ји сна­жном ру­чер­дом чу­ва­ра гро­бља сти­шће цр­вен гла­вић, као да му је од­се­чен гор­њи део ко­жи­це са уда, из ко­га бри­зга му­шко се­ме:

– Ако са же­на­ма мо­раш, са пи­са­њем не по­жу­руј – уз же­не ка­ја­ње бр­зо до­ђе и про­ђе, а ка­ја­ње због на­пи­са­ног оста­је за­у­век! Гу­ле­ћи кра­сту оно­га што је­смо, скри­ве­ну ка­пе­лу Ко­му­не где је Бог усмр­ћен на нај­сви­ре­пи­ји мо­гу­ћи на­чин, по­о­дав­но, че­ка­мо да опет ожи­ви са ка­сап­ским но­сем, пре­о­бра­жен, пру­жа­ју­ћи нам на­ду да ве­ру­је­мо и да се чу­ва­мо бу­ду­ћих по­гре­шки. У на­ма се са­брао свет и вре­ме; спо­ре се и са­жи­ма­ју у тач­ку. Смрт се та тач­ка зо­ве. Ни­смо се упла­ши­ли ви­дев­ши је. Гле­да­мо у њу и ви­ди­мо су­зу. Зна­мо да смрт пре­зи­ре бај­ке и при­че у ко­ји­ма је све ве­чи­то и бес­крај­но. Од кад је све­та и ве­ка ко се ро­дио мо­ра и да умре. А кра­ста? Пу­сти­мо је да за­ра­сте. Гре­шке се не опра­шта­ју. Да има­ју сми­сла све­до­чан­ства у му­ци ис­пи­са­на, па­зи че­га си се ла­тио!

Ва­тру но­си ве­тар!

Жен­ка не­мач­ког ов­ча­ра, ра­сно псе­то – ор­ке­стри­ра ре­пом по но­га­ви­ца­ма Управ­ни­ко­вих пан­та­ло­на. О га­зда­ма што је ишу­ти­ра­ше на ули­цу, ма­ло се зна. Чу­дан свет. Тек по­ја­ви­ла се на­ко­стре­ше­на на гро­бљу, кад се Не­по­бе­ди­ви на­кон бде­ни­ја и ва­ри­ра­ња Бе­то­ве­но­вих де­ла, у ра­му ула­зних вра­та Управ­не згра­де, не­и­спа­ван кла­тио. Ис­пре­чи­ла се као пре­ступ­на го­ди­на, ве­се­ли­ја од вра­ба­ца што се пр­пу­ша­ју и ку­па­ју у пе­ску и ис­кре­ну­ла гла­ву пра­те­ћи му сва­ки по­крет.

– Марш! – од­бру­сио јој је та­да Бе­то­ве­нов след­бе­ник, као да се осло­ба­ђа пљу­вач­ке из уста.

И ку­ја се по­ву­кла ме­ђу спо­ме­ни­ке, или у не­до­ђи­ју ода­кле је до­шла. Већ сле­де­ћег ју­тра, пре но Дис­ко­бол Не­по­бе­ди­ви сти­же пред управ­ну згра­ду мр­твог на­се­ља, ле­жа­ла је одо­ма­ће­на ис­пред пра­га.

– Са­мо ми још ти фа­лиш – ре­че Управ­ник мр­твих ду­ша, а ку­ја не раз­у­ме­ва­ју­ћи ре­чи го­спо­да­ра уста и по­че да ор­ке­стри­ра ре­пом по но­га­ви­ца­ма ње­го­вих пан­та­ло­на.

Дис­ко­бол Не­по­бе­ди­ви од­ви но­ви­не са круп­ним цр­ним ма­сним на­сло­ви­ма – пре­сто­но је­ван­ђе­ље бр. 1, ко­је му не слу­жи да чи­та увод­ни­ке из По­ли­ти­ке и па­цов­ског по­ли­тич­ког жи­во­та већ да умо­та до­ру­чак, те из­ва­ди вру­ћу ле­пи­њу и ба­ци је ку­ји. Бог зна због че­га је по­сле кра­ћег раз­ми­шља­ња кр­сти: – Лај­ка!

Ко би под ка­пом не­бе­ском по­зна­вао бо­ље Пра­ви­ла слу­жбе гро­бља ако не Управ­ник мр­твих ду­ша! Осмом тач­ком се на при­мер из­ри­чи­то за­бра­њу­је гра­ђа­ни­ма да у гро­бље за­ла­зе са кућ­ним љу­бим­ци­ма – на­гла­ше­но: пси­ма! Да­ле­ко смо од очи­ју ве­чи­тих мо­три­о­ца, сма­трао је ка­жњен и обе­ле­жен Уко­ром Пар­ти­је Пи­то­на. Бо­ље да се уздам у ку­ју са уши­ма оштри­јим од шнај­дер­ских ма­ка­за, не­го у Управ­ни­цу на­род­не би­бли­о­те­ке, за­ми­шље­ну над мно­гим суд­би­на­ма, јер, страх и тре­пет од же­не би сва­ки ко­нац да др­жи у ру­ци, као да је је­ди­но она овла­шће­на да но­си пр­стен са пред­ста­вом Хри­ста у чам­цу.

Ма­ли град не­ма тај­ни. Мо­ре ско­вли­ја, лу­та гра­дом. Ма­ло­гра­ђа­ни да се и тру­де од Лај­ке не мо­гу ство­ри­ти ле­ген­ду. Нај­број­ни­ји сој њи­хов не са­мо у Дра­ми не­го и у чи­та­вом све­ту не чи­та Пла­то­на и Ра­блеа, Шек­спи­ра и Го­го­ља: ве­ли­ким умет­ни­ци­ма се због то­га не пре­вр­ћу ко­сти у гро­бо­ви­ма.

До­бро. Али, ка­кве то ве­зе има са пси­ма?

Ра­бле је скре­нуо па­жњу, јер је мо­рао ви­де­ти ке­ра кад спо­пад­не до­бру кост. А чи­тао је па­жљи­во и Пла­то­на, што твр­ди да је кер од свих жи­во­ти­ња нај­ве­ћи фи­ло­зоф!

Лај­ка је ве­ро­ват­но нај­му­дри­ји створ ме­ђу пер­со­на­лом гро­бља. Бе­то­ве­нов след­бе­ник је ви­део не јед­ном, са ка­квом па­жњом кост вре­ба, ка­ко бри­жљи­во кост чу­ва, са ка­квом је рев­но­шћу др­жи, са ка­квом пре­до­стро­жно­шћу на њу ки­ди­ше, са ка­квом је љу­ба­вљу ло­ми а жур­бом си­са.

Шта је те­ра да та­ко ра­ди? Че­му се на­да и шта то тра­жи?

Са­мо ма­ло ср­жи, ка­ко ка­жу Пла­тон и Ра­бле, јер срж из ко­ске, ка­же Га­лен, не­што је нај­са­вр­ше­ни­је у при­ро­ди.

„Три­де­сет и осма ми је од жи­во­та. Ка­сно да за­поч­нем жи­вот мла­ди­ћа, пре­ра­но да по­жу­рим на Онај свет. Слу­чај ко­ме­ди­јант уре­ђу­је жи­вот. Не Бог. Ро­ђен без при­ја­те­ља, по све­му су­де­ћи без њих ћу сти­ћи пред Стра­шни Суд.

Уз­ви­ше­на је му­зи­ка де­спо­ти­је, стра­вич­ни­ја од зве­ке­та оруж­ја; Бал­кан је веч­но по­зо­ри­ште ла­жи, ло­го­ра, ле­ген­ди, и ап­сур­да, мр­жњи и не­ра­зу­ме­ва­ња, осве­та, по­дло­сти и бе­сми­сла, из ко­га цр­пе сна­гу. Бал­кан би одав­но био мр­тав да ско­ро сва­ка ње­го­ва ге­не­ра­ци­ја ни­је оку­си­ла ужи­ва­ње у ме­ша­ви­ни оси­о­но­сти и ра­за­ра­ња, жи­во­та и смр­ти. Ко мо­же да­нас ре­ћи да има при­ја­те­ља, а да не ја­ук­не?!

Ко сме ре­ћи да зна пра­ву Исти­ну?

Да ла­жем не умем. Ла­жи при­ста­ју мла­ди­ћи­ма ор­ним да опро­ба­ју од жи­во­та све, да ни­шта на бе­лом све­ту не оста­ве не­дир­ну­то. По­лу­о­стр­во ли­чи на Ло­гор. Ру­и­на ме­ња вла­сни­ке; пре­ла­зи из му­шких у жен­ске ру­ке. Уз­бур­ка­на је по­вест по­лу­о­стр­ва сви су по­зва­ни и ни­ко не из­о­ста­је са ба­ла вам­пи­ра.

По­под­не уко­па­ше осам­де­сет и осам по­кој­ни­ка. На гро­бљу се сво­де би­лан­си у жр­тва­ма. Шта се до­го­ди­ло? Ја ни­сам фељ­то­нист, но­вин­ско пи­ска­ра­ло, агил­ни из­ве­штач кри­ми­нал­них ру­бри­ка; они пи­шу са­же­то, до­ду­ше, евен­ту­ал­ном чи­та­о­цу пре­о­ста­је да се за­гле­да из­ме­ђу ре­до­ва стра­вич­них из­ве­шта­ја и ве­сти, да би по­не­што схва­тио. Ђу­бри­ште на­си­ља на­ди­ре. Сви би да узму уче­шће у не­сре­ћи, да по­бе­ђу­ју, као на олим­пиј­ским игра­ма. Ко зна, мо­жда је Бог крв­ник, мо­жда је са­био у мрач­ни ту­нел све ста­нов­ни­ке по­лу­о­стр­ва? Бал­кан не мо­же да чу­је глас ва­пи­ју­ћег из пу­сти­ње, на­ви­као да слу­ша ур­лик не­при­ја­те­ља? А опет, ко зна, мо­жда је Бог све­ми­ло­стив, па мно­ге у мрач­ни ту­нел ша­ље, на­да­ју­ћи се да ће по­не­ки ус­пе­ти из ње­га да се из­ву­че?

Ах, да има ба­рем јед­не слам­чи­це, бар де­лић на­де, за ко­ју би чо­век, по­све на­пу­штен, уз буд­не не­при­ја­те­ље сво­је, мо­гао да се ухва­ти?! Ни да умрем ни да жи­вим. Та­ко осе­ћам већ ду­же вре­ме.

Ти­пич­ни Бал­кан­ци: пра­во­слав­ци или му­сли­ма­ни, ате­и­сти или па­га­ни, Сло­ве­ни са ја­ким при­ме­са­ма у кр­ви ази­јат­ског и тур­ског, ка­то­ли­ци или не­вер­ни­ци, хај­ду­ци или ар­хан­ђе­ли, раз­бој­ни­ци или бо­го­мољ­ци, но­во­ја­ни­ча­ри и кра­ље­у­би­це, са­мо­зва­не вој­во­де и пр­га­ве кавгаџије, не­мо­гу­ће ра­сне ме­ша­ви­не – ко да им ве­ру­је? Ко да их раз­у­ме?

Од­се­ци­те прст на ру­ци, од­се­ци­те свих пет – по­ми­шљам – и по­ве­ро­ва­ћу, да сте осе­ти­ли бол – на­у­чи­ли лек­ци­ју суд­би­не и исто­ри­је.

Бал­кан, ка­жу, има Ду­шу; где се то пре­на­гла­ша­ва, без­ду­шност је не­у­оч­љи­ви­ја и до­ми­нант­ни­ја. На­рав­но Бал­кан има ду­шу, али је она из­ну­тра ша­ре­ни­ја од ле­о­пар­до­вог кр­зна!

Мр­тве Ду­ше Бал­ка­на, ко­је не че­ка­ју сво­га Го­го­ља, па­те од не­у­то­љи­ве же­ђи, упр­кос то­ме што по­лу­о­стр­во по­се­ду­је нај­пит­ки­је и нај­чи­сти­је при­род­не из­во­ре, хуч­не ре­ке бр­за­ви­це и сма­раг­дне по­то­ке са злат­ним шљун­ком.

Уздам се у упо­ко­је­не, у мр­тве прет­ке ма где по­чи­ва­ли ши­ром по­лу­о­стр­ва, у њи­хо­вим ду­ша­ма је све чи­сто. Њих је смрт из­ле­чи­ла од ста­рих кав­ги и не­спо­ра­зу­ма, и из­ми­ре­ни је­су под гро­бо­ви­ма са со­бом, суд­би­ном и веч­но­шћу во вје­ки вје­ков!

Мр­тви су, да­кле, нај­и­скре­ни­ји при­ја­те­љи; што је би­ло би­ло је, на­у­чи­ли су нас веч­ним лек­ци­ја­ма. На­ше је да им по­вре­ме­но по­ша­ље­мо са оба­ла ре­ка или по­то­ка све­тлост и во­ду на­ме­ње­ну њи­хо­вој не­у­то­љи­вој же­ђи…“

Ето и ова­кве ре­до­ве Про­па­ли пи­сац бе­ле­жи у гро­бљан­ској ка­пе­ли, у Књи­зи без бу­дућ­но­сти. Одан пи­са­њу он не из­ла­зи из ка­пе­ле да­ни­ма. Ако осе­ти глад и жеђ, про­ше­та из­ме­ђу гро­бо­ва: где увек има пе­че­не јаг­ње­ти­не и пра­се­ти­не, хле­ба, ко­ла­ча, ви­на и пи­ва, ми­не­рал­не во­де, на­ме­ње­них ду­ша­ма по­кој­ни­ка. До ми­ле во­ље, мо­же да се на­је­де све­же спре­мље­не и ква­ли­тет­не хра­не. Ста­нов­ни­ци Дра­ме и Бал­ка­на, по­шту­ју не­пи­са­на пра­ви­ла нај­древ­ни­јих об­ре­да из кул­та мр­твих, по­кој­ни­ци­ма на­ме­њу­ју нај­бо­ље да­ро­ве. Да хо­ће без му­ке мо­же при­ку­пи­ти раз­не ђа­ко­ни­је и по­не­ти их ку­ћи да му бу­ду ре­зер­ва за сед­ми­цу. Пла­та му оста­је не­дир­ну­та. Он мо­же као и оста­ли ста­нов­ни­ци Дра­ме ле­то­ва­ти на Ба­хам­ским остр­ви­ма, или да оде на кр­ста­ре­ње бро­дом Сре­до­зем­ним мо­рем, на пут око све­та, или на пе­ца­ње аму­ра и па­стрм­ки у Си­би­ру; ме­ђу­тим, Про­па­лом пи­сцу не па­да на па­мет да ис­ко­ри­сти го­ди­шњи од­мор, јер, оп­сед­нут је, ако се та­ко мо­же ре­ћи, пи­са­њем све­о­бу­хват­не по­ве­сти. Не­стр­пљи­вог чи­та­о­ца ва­ља упо­зо­ри­ти: по­ве­сти су сум­њи­ва хра­на!

Опи­са­ти је­дан крај, се­ло, за­се­ок, шу­ма­рак, а нек­мо­ли др­жа­ву, по­лу­о­стр­во, ло­гор – вре­ме про­шло, вре­ме са­да­шње и бу­ду­ће до­стој­но је пе­ра, и у то­ме су се оку­ша­ли мно­ги, обе­ло­да­ње­но је на сто­ти­не књи­га, ис­пу­ње­них углав­ном де­ли­мич­ним исти­на­ма, ко­је и Ма­е­стро, че­сто, спрам пла­ме­на све­ће за олуј­них но­ћи, гу­та у гро­бљан­ској ка­пе­ли, као гор­ку ал­ву. Сто­ти­не ро­ма­на на­пи­са­них у дру­гој по­ло­ви­ни ХХ ве­ка про­чи­тао је, за­хва­љу­ју­ћи за­ни­ма­њу ноћ­ног чу­ва­ра гро­бља, и је­ди­на ко­рист од те ра­бо­те бе­ше, да их је бр­зо за­бо­ра­вљао.

Чи­та­лац тре­ба да зна – оно што је Ма­е­стро на­слу­ћи­вао – по­вест дик­ти­ра­ју и пи­шу по­бед­ни­ци. Пре­ма то­ме, у њој не­ма ни зрн­ца исти­не о тра­ге­ди­ји по­ра­же­них и ис­ко­ре­ње­них. Са­вре­ме­на књи­жев­ност ко­ју књи­жев­ни кри­ти­ча­ри и исто­ри­ча­ри, про­фе­со­ри де­бе­лих уни­вер­зи­тет­ских гу­зи­ца са са­вр­ше­ним сми­слом за ли­те­рар­на кри­јум­ча­ре­ња, про­гла­ша­ва­ју за мо­дер­ну и вред­ну, пред­ста­вља ин­вен­тар ве­ли­ког от­па­да. Ру­го­бу и стра­ву усто­ли­че­них и ка­но­ни­зо­ва­них ро­ма­но­пи­са­ца и пе­сни­ка, као и дик­та­ту­ру ћут­ње ко­ја је­ди­но мо­же про­из­ве­сти шкарт и су­ро­гат, а не књи­ге вред­не пам­ће­ња. Дво­лич­ни умет­ни­ци не мо­гу ство­ри­ти Ар­хан­ђе­ла вред­ног се­ћа­ња ни нај­бли­жих по­то­ма­ка! Тре­ба их се чу­ва­ти, као и мре­жа и пи­па­ка по­ли­тич­ке по­ли­ци­је! Украт­ко, пу­ца пр­слук Ма­е­стру за све те тзв. вред­но­сне хи­је­ра­хи­је на­ме­та­не де­це­ни­ја­ма, од Уни­вер­зи­те­та, Ака­де­ми­ја, Ин­сти­ту­та: све ће то би­ти про­се­ја­но на фи­ним си­ти­ма вре­ме­на. У крај­њем ис­хо­ду, сре­ћа је да се мо­же ви­де­ти бед­ни ре­зул­тат „ре­ли­ги­је па­са“. -------------------

______________________________________

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-31

ЛУКИЋ, Александар, 1957–

Велика испраћуша : у спомен маестру пер Пјетру / Александар Лукић - Београд : Мобаров институт : Заветине, 2011 (Пожаревац : Ситограф РМ). - 222 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Бездана уметност ; коло 1, књ. 2)

Тираж 500. - Белешка о писцу: стр. 221-222.

ISBN 978-86-82255-11-6

COBISS.SR-ID 186113292

_______________________________________

Библиотека БЕЗДАНА УМЕТНОСТ

Коло I, Књига 2

Издавач

ЗАВЕТИНЕ, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1

Редактор и главни уредник

Мирослав Лукић

Одговорни уредник

Димитрије Лукић

::::::::::::::: Цена ове књиге у књижарама је 1.200,00 динара. Може се набавити  - од ове јесени 2014. - искључиво - преко КЊИЖАРЕ ПИСАЦА - т. ј.  директно од издавача телефоном +381653006950 или мејлом belatukadruz@gmail.com  са  попустом 50% (брош. издање).. Поручиоци изван Србије плаћају и поштански трошак. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Мирослав Лукић, 180 309 Београд, Раковица, улица Сердар Јанка Вукотића 1/13. Поручиоци из Србије новац шаљу уобичајеном поштанском уплатницом. Ово је најједноставнији и најбржи начин да дођете до ма ког издања „Заветина“.  При том и најјефтинији....

      ==  видети: Крај романа "ВЕЛИКА ИСПРАЋУША"
             Поштовани читаоче

Препорука књ. критичара М. Милановића: Роман Александра Лукића Маестро пер Пјетро написан после бомбардовања 1999. са јасном асоцијацијом на тај догађај, остао је незапажен у књижевној критици, познат само малом броју радозналих читалаца, иако је реч о делу познатог песника чије су раније објављене песничке књиге биле награђиване. Што је то тако, више је разлога. Први је инертност и неспособност критике да се суочи са истином о немилом историјском догађају, а друга, многи актери би се у ликовима препознали. Јер, реч је о делу које немилосрдно засеца у болну рану са вером да једино истина може бити лековита. У сваком случају, роман није оцењен и није му дато место које му по уметничким квалитетима припада.
Пред писцем је био тежак задатак. С једне стране, требало је избећи грубу ангажованост, а са друге, не допустити да роман „склизне“ у памфлет.(1) У таквим околностима, таленат је пресудан. Лукић је успео да превлада и један и други изазов. Следио је истину и није правио уступке. Из тога је проистекао и естетски квалитет.
[1] Сличан проблем решавао је и Достојевски пишући роман Зли дуси. Милосав Бабовић, Руска књижевност XIX века, Реализам, Научна књига, Београд 1971, 338.