Ускоро излази из штампе нова књига песама Александра Лукића

Самородне трешње, Ивање, југ Србије, 2010.






Песме из нове књиге САВРЕМЕНИ УШКОПЉЕНИЦИ

ТРЕШЊЕВ ТОП

Трешњев топ из моравских вирова

извадише безуби аласи и још један

приде са њим тежак, ливен од бронзе.

Локалне новине описаше догађај,

помпезно. Изјава историчара казује

да оружје потиче из 19. века,

бачено на дно реке највероватније

након пропасти Првог српског устанка.

Трешњев топ окован попут винског бурета

гвозденим обручима да не прсне од цветања

барутног пуњења. Његових двеста година

делују као да стиже из мајсторске радионице,

а не да је извађен из речног муља.

Онај од бронзе видније је пропао.

Уместо у музеј топови завршише

крај бисте окрутног устаника тог доба.

Уз њега постављени на лафете

недвосмислено подсећају на

чачкалице са стола из градске кафане.

Трешњев топ зева устима заобљенијим

од шарана дивљака. Питах се

зар су из њих одиста бљувала

ватрена ђулад по главама неверника?

Можда ће какав потомак дочекати

да топ олиста с пролећа

да из њега процвета бела трешња

са које ће отпасти трешњев цвет

при месечини.

Бронзани ће за мог живота

обући гуњац зелене патине.

Време ће довршити посао.

На овом свету писано је свему

да иструне.

Бивши забран пок. Станка Лукића (1892-1955) (2010)




ОШТРА ВИЛИЦА

Млад месец шћућурен у грању,

мали срп приправан да се гоји,

тражи тела девојака и младића

да их милује, мене оставља за посластицу,

но ни ја не попуштам са књигом песама

заваљен у столици под тремом

тако људски у њега гледам.

Помисли месече на пријатеље око нас

повијених глава, на војску струњених класова

из чијих се обода на шеширу

клати уденут цвет.

Ах, месече, бол нам је исти.

А ти ме тако искрено са даљине бријеш.

Наша историја је слика и прилика

повезаности бршљана и зида,

оштрих вилица. Жилицама се закивамо

једно другом у лице.

Остаћемо живи ноћас! Преживећемо!

На иконама обешеним по храмовима

нема насмешене Богородице.

ПРЕКО ГРАНИЦА

Две дојке приљубљене на грудима

на лопатицама средњевековног скелета;

за овај живот, за овај рат.

Уобичајено смењују се ноћ и дан.

Гладна уста изгубљених старица

у раму празних излога у улици

одмах испод „Москве“ хотела

на гласу. Шта да кажем о животу?

Нимало узвишен није живот.

Преко граница, поражене душе

умиру. Пате далеко иза фронта.

Сунце и Месец, свезани.

Хоће ли ко поверовати ако кажем:

станујем близу протува. У отаџбини

током рата, у чију реч се сумња.

Муљачу грожђа наликује отаџбина.

Отуда уместо вина цури крв

у посуде земљане, око мене:

„Драга мамице – сликам крв са крвљу“.

Подметни главу под јастук,

кад немаш сна, као што поспане птице

главу гурну под крило,

одреди откуда грувају топови,

јесу близу, у шта циљају тешки топови?

Јесу ли то породичне куће, има ли у њима

станара; мајки са уплаканим девојчицама

стиснутим у наручју у куту собе;

или у подруму међу кацама.

У Србији за време рата, као у свим лудницама,

без врата, чекао сам да дођу по моју главу,

гранату набијену осамом

пуњену стиховима – расуту у стиховима.

Капија пок. газда Станка Таниног (2010)

ДОМАЋА ПОЗА

Кривудави путеви, мусави ловци,

за селом задављене кесе по дрвећу.

Ђубришта.

Промаја круни оплату са дотрајалих

зидова салаша. Старинске оргуље окречених

собица музицирају за свет.

Муве златице, лете у потрази за мршом

баченом у јаругу. Нек те не секира

тако стварна слика. Муве се умивају

трљајући предњим ножицама очи.

Ластавице лепе гнезда, од блата

и пљувачке под гредом шупа.

Долете с пролећа, саграде гнезда,

излегу пилиће, а пред зиму оду.

Гнезда остану празна.

Домаћи изглед.

Доба детињства, тако се јасно сећам.

Китњаст, избија цвет ђурђевка из ноћи.

Моје чисто срце које сам био.