(Одломак из романа, по избору издавача)
.............У спартански пусту и непроветрену капелу, што мирише на буђ гробљанске траве и восак, завирио је без тутора. Прашина му падаше у очи бела као пена пива кад угледа сто са евангелијима не одолевши да их не прелиста. Међу укориченим књигама пронашао је једну потпуно празну, и решио да је присвоји. Предао се судбини на правом месту. Ко жели да сазна нешто више о вароши и њеној историји и житељима, а нарочито онај ко би да састави свеобухватну хронику о Драми, треба да редовно и упорно посећује гробље! Ту се уче, најбоље, прве и последње лекције у животу и стваралаштву! Тако, дакле! Чувар гробља или Пропали писац не одоле а да не опроба перо, и на првој страници књиге евангелија у капели почеше да се нижу редови:
Песник Александар Лукић у српској народној ношњи. Са турнеје по Шпанији, лето 2010. |
.............У спартански пусту и непроветрену капелу, што мирише на буђ гробљанске траве и восак, завирио је без тутора. Прашина му падаше у очи бела као пена пива кад угледа сто са евангелијима не одолевши да их не прелиста. Међу укориченим књигама пронашао је једну потпуно празну, и решио да је присвоји. Предао се судбини на правом месту. Ко жели да сазна нешто више о вароши и њеној историји и житељима, а нарочито онај ко би да састави свеобухватну хронику о Драми, треба да редовно и упорно посећује гробље! Ту се уче, најбоље, прве и последње лекције у животу и стваралаштву! Тако, дакле! Чувар гробља или Пропали писац не одоле а да не опроба перо, и на првој страници књиге евангелија у капели почеше да се нижу редови:
…Читалац је имела, може да сиса колико му се прохте! Јер књиге се не пишу да заразе народ, никад, већ да читаоца свикну да осети живот побеђених.
Зашто смо рођени? Да лежемо као кокошке с вечери на дрво, где која стигне? Да будемо само вечна публика?
Слушајте, живе душе, крикове градова и крикове гробова! Крикове љубави, што вековима јесте опружена и занемарена. Оснажите је, начекала се!
Ми нисмо рођени да једни другима одсецамо руке и носеве, ни да тражимо утеху у цркви, где се показују слабићи!…
Док му се рука не умори и док зевање не запрети да му развали вилице, записивао је реченице. Пре првих петлова, уснио је на мах Анђела са сузама. Чинило се да Анђео суши животињско месо на сунцу, или пак да скида крљушт са рибе на каменом насипу, понављао му је што је већ био рекао:
– Треба да наставиш да пишеш!
– Коме?
– Становницима полуострва, Маестро; Драме, ове Драме надутије од болесне бешике, ма које Драме? Повест мора бити испричана!
Ако осрамотим име Драме, име јунака, породице – вредеће труда.
Барабе су то већ учиниле не питајући за цену!
– Погледајте!
Обрати се Чувар гробља излазећи из капеле у ноћ гробовима у тами.
– Од те срамоте и мољци су јачи!
Загледајте им се у лица! Живе у лудилу!
У мору азијатском и европском. Не верују на реч – ни Мухамеду ни Христу.
Маестро би наставио обраћање гробовима, да га не заглуши олуја. Пред стихијом природе, где би, до да се повуче у капелу. Да је ко могао некако у исто време док Пропали писац у капели гробља тоне у сан да завири у канцеларију Управника мртвог насеља, то јест у Управников сан, видео би да Непобедивог наједанпут пробуди тресак грома, и нешто кошмарније од сна, налик пени од јаја! Расањен, Управник као кроз паоке точкова вири кроз завесе у небо, а затим у уснулу и нагу Олимпију, у њену светлокудраву печурку између ногу. Позу Анђела са сузама из Маестровог сна има Непобедиви, подсећа на бочицу са цуцлом кад започе реторску тираду:
– Драма има све атрибуте државе! Заставу, химну, владаоце. Ма какву маглу ширили пропагандисти, Богу је иза леђа, слепо црево! Час је град, престоница, а у суштини је једна велика балканска селендра. Његови житељи се разумеју у лечење пуштањем крви, засецањем ушију. Предање каже да је Драма била небеско село наших предака, старија од два живота птице феникс, давно, кад су многи народи живели под туђим именом.
– Може ко да вас чује! – опомиње га расањена Олимпија.
– Ни гробови на жалост. Данас Драмом управљају Партија и Вођа. У реч Партије се не сумња. У Вођину таман посла! Као ветар на угарак стиже у свачију душу. Нико не може остати по страни и изван домашаја Партије и Вође! Драма има своју болницу, универзитет, празничне параде, библиотеку, Комитет Партије, гулаг. Свеобухватни санаторијум колективне терапије под ведрим небом, о чијем савршеном функционисању брину невидљиви одреди политичке полиције, којом командује поуздан Сервантес! Непријатељ не мирује и не спава! Окружени смо. Ми морамо да се бранимо. Обезбеђење спољних граница је прворазредан државни задатак. Иако су унутрашње границе најопасније – рапавије од кочница, добро су обезбеђене на Дунаву и на Алпима. Чувају се на мору, чак и тамо где је море пресахло!
Да ли је крај реторске тираде био баш ту, мањег је значаја од поступка нимало театралног који учини Олимпија Чудотворка. Да стави тачку на његове снове што покаткад подсећају на размаз водених боја, искусна да би и волу могла да ишчупа реп, кидала је стидне длачице са свог олимпијског храмића и пружала му да их мирише прикљештене међу прстима!
– Пробуди се напокон и погледај. Много је хероја и јунака у сновима. Јача сам од вас! Пустићу сваког међу ноге као на бојно поље и победити!
Јер, и Олимпија Чудотворка је сањала сан из којег ју је управо као болесна џигерњача пробудио тирадом Управник мртвог насеља. Продавачица свећа је у сну прилазила грађевинама и откидала са њих малтер и јела га као пошећерене урме. Сита пред улазом у Драму раскречила се, и колена јој светле, већма обасјавају папир из кога чита Пропалом писцу, који снажном ручердом чувара гробља стишће црвен главић, као да му је одсечен горњи део кожице са уда, из кога бризга мушко семе:
– Ако са женама мораш, са писањем не пожуруј – уз жене кајање брзо дође и прође, а кајање због написаног остаје заувек! Гулећи красту онога што јесмо, скривену капелу Комуне где је Бог усмрћен на најсвирепији могући начин, поодавно, чекамо да опет оживи са касапским носем, преображен, пружајући нам наду да верујемо и да се чувамо будућих погрешки. У нама се сабрао свет и време; споре се и сажимају у тачку. Смрт се та тачка зове. Нисмо се уплашили видевши је. Гледамо у њу и видимо сузу. Знамо да смрт презире бајке и приче у којима је све вечито и бескрајно. Од кад је света и века ко се родио мора и да умре. А краста? Пустимо је да зарасте. Грешке се не опраштају. Да имају смисла сведочанства у муци исписана, пази чега си се латио!
Ватру носи ветар!
Женка немачког овчара, расно псето – оркестрира репом по ногавицама Управникових панталона. О газдама што је ишутираше на улицу, мало се зна. Чудан свет. Тек појавила се накострешена на гробљу, кад се Непобедиви након бденија и варирања Бетовенових дела, у раму улазних врата Управне зграде, неиспаван клатио. Испречила се као преступна година, веселија од врабаца што се прпушају и купају у песку и искренула главу пратећи му сваки покрет.
– Марш! – одбрусио јој је тада Бетовенов следбеник, као да се ослобађа пљувачке из уста.
И куја се повукла међу споменике, или у недођију одакле је дошла. Већ следећег јутра, пре но Дискобол Непобедиви стиже пред управну зграду мртвог насеља, лежала је одомаћена испред прага.
– Само ми још ти фалиш – рече Управник мртвих душа, а куја не разумевајући речи господара уста и поче да оркестрира репом по ногавицама његових панталона.
Дискобол Непобедиви одви новине са крупним црним масним насловима – престоно јеванђеље бр. 1, које му не служи да чита уводнике из Политике и пацовског политичког живота већ да умота доручак, те извади врућу лепињу и баци је куји. Бог зна због чега је после краћег размишљања крсти: – Лајка!
Ко би под капом небеском познавао боље Правила службе гробља ако не Управник мртвих душа! Осмом тачком се на пример изричито забрањује грађанима да у гробље залазе са кућним љубимцима – наглашено: псима! Далеко смо од очију вечитих мотриоца, сматрао је кажњен и обележен Укором Партије Питона. Боље да се уздам у кују са ушима оштријим од шнајдерских маказа, него у Управницу народне библиотеке, замишљену над многим судбинама, јер, страх и трепет од жене би сваки конац да држи у руци, као да је једино она овлашћена да носи прстен са представом Христа у чамцу.
Мали град нема тајни. Море сковлија, лута градом. Малограђани да се и труде од Лајке не могу створити легенду. Најбројнији сој њихов не само у Драми него и у читавом свету не чита Платона и Раблеа, Шекспира и Гогоља: великим уметницима се због тога не преврћу кости у гробовима.
Добро. Али, какве то везе има са псима?
Рабле је скренуо пажњу, јер је морао видети кера кад спопадне добру кост. А читао је пажљиво и Платона, што тврди да је кер од свих животиња највећи филозоф!
Лајка је вероватно најмудрији створ међу персоналом гробља. Бетовенов следбеник је видео не једном, са каквом пажњом кост вреба, како брижљиво кост чува, са каквом је ревношћу држи, са каквом предострожношћу на њу кидише, са каквом је љубављу ломи а журбом сиса.
Шта је тера да тако ради? Чему се нада и шта то тражи?
Само мало сржи, како кажу Платон и Рабле, јер срж из коске, каже Гален, нешто је најсавршеније у природи.
„Тридесет и осма ми је од живота. Касно да започнем живот младића, прерано да пожурим на Онај свет. Случај комедијант уређује живот. Не Бог. Рођен без пријатеља, по свему судећи без њих ћу стићи пред Страшни Суд.
Узвишена је музика деспотије, стравичнија од звекета оружја; Балкан је вечно позориште лажи, логора, легенди, и апсурда, мржњи и неразумевања, освета, подлости и бесмисла, из кога црпе снагу. Балкан би одавно био мртав да скоро свака његова генерација није окусила уживање у мешавини осионости и разарања, живота и смрти. Ко може данас рећи да има пријатеља, а да не јаукне?!
Ко сме рећи да зна праву Истину?
Да лажем не умем. Лажи пристају младићима орним да опробају од живота све, да ништа на белом свету не оставе недирнуто. Полуострво личи на Логор. Руина мења власнике; прелази из мушких у женске руке. Узбуркана је повест полуострва сви су позвани и нико не изостаје са бала вампира.
Поподне укопаше осамдесет и осам покојника. На гробљу се своде биланси у жртвама. Шта се догодило? Ја нисам фељтонист, новинско пискарало, агилни извештач криминалних рубрика; они пишу сажето, додуше, евентуалном читаоцу преостаје да се загледа између редова стравичних извештаја и вести, да би понешто схватио. Ђубриште насиља надире. Сви би да узму учешће у несрећи, да побеђују, као на олимпијским играма. Ко зна, можда је Бог крвник, можда је сабио у мрачни тунел све становнике полуострва? Балкан не може да чује глас вапијућег из пустиње, навикао да слуша урлик непријатеља? А опет, ко зна, можда је Бог свемилостив, па многе у мрачни тунел шаље, надајући се да ће понеки успети из њега да се извуче?
Ах, да има барем једне сламчице, бар делић наде, за коју би човек, посве напуштен, уз будне непријатеље своје, могао да се ухвати?! Ни да умрем ни да живим. Тако осећам већ дуже време.
Типични Балканци: православци или муслимани, атеисти или пагани, Словени са јаким примесама у крви азијатског и турског, католици или неверници, хајдуци или арханђели, разбојници или богомољци, новојаничари и краљеубице, самозване војводе и пргаве кавгаџије, немогуће расне мешавине – ко да им верује? Ко да их разуме?
Одсеците прст на руци, одсеците свих пет – помишљам – и повероваћу, да сте осетили бол – научили лекцију судбине и историје.
Балкан, кажу, има Душу; где се то пренаглашава, бездушност је неуочљивија и доминантнија. Наравно Балкан има душу, али је она изнутра шаренија од леопардовог крзна!
Мртве Душе Балкана, које не чекају свога Гогоља, пате од неутољиве жеђи, упркос томе што полуострво поседује најпиткије и најчистије природне изворе, хучне реке брзавице и смарагдне потоке са златним шљунком.
Уздам се у упокојене, у мртве претке ма где почивали широм полуострва, у њиховим душама је све чисто. Њих је смрт излечила од старих кавги и неспоразума, и измирени јесу под гробовима са собом, судбином и вечношћу во вјеки вјеков!
Мртви су, дакле, најискренији пријатељи; што је било било је, научили су нас вечним лекцијама. Наше је да им повремено пошаљемо са обала река или потока светлост и воду намењену њиховој неутољивој жеђи…“
Ето и овакве редове Пропали писац бележи у гробљанској капели, у Књизи без будућности. Одан писању он не излази из капеле данима. Ако осети глад и жеђ, прошета између гробова: где увек има печене јагњетине и прасетине, хлеба, колача, вина и пива, минералне воде, намењених душама покојника. До миле воље, може да се наједе свеже спремљене и квалитетне хране. Становници Драме и Балкана, поштују неписана правила најдревнијих обреда из култа мртвих, покојницима намењују најбоље дарове. Да хоће без муке може прикупити разне ђаконије и понети их кући да му буду резерва за седмицу. Плата му остаје недирнута. Он може као и остали становници Драме летовати на Бахамским острвима, или да оде на крстарење бродом Средоземним морем, на пут око света, или на пецање амура и пастрмки у Сибиру; међутим, Пропалом писцу не пада на памет да искористи годишњи одмор, јер, опседнут је, ако се тако може рећи, писањем свеобухватне повести. Нестрпљивог читаоца ваља упозорити: повести су сумњива храна!
Описати један крај, село, засеок, шумарак, а некмоли државу, полуострво, логор – време прошло, време садашње и будуће достојно је пера, и у томе су се окушали многи, обелодањено је на стотине књига, испуњених углавном делимичним истинама, које и Маестро, често, спрам пламена свеће за олујних ноћи, гута у гробљанској капели, као горку алву. Стотине романа написаних у другој половини ХХ века прочитао је, захваљујући занимању ноћног чувара гробља, и једина корист од те работе беше, да их је брзо заборављао.
Читалац треба да зна – оно што је Маестро наслућивао – повест диктирају и пишу победници. Према томе, у њој нема ни зрнца истине о трагедији поражених и искорењених. Савремена књижевност коју књижевни критичари и историчари, професори дебелих универзитетских гузица са савршеним смислом за литерарна кријумчарења, проглашавају за модерну и вредну, представља инвентар великог отпада. Ругобу и страву устоличених и канонизованих романописаца и песника, као и диктатуру ћутње која једино може произвести шкарт и сурогат, а не књиге вредне памћења. Дволични уметници не могу створити Арханђела вредног сећања ни најближих потомака! Треба их се чувати, као и мрежа и пипака политичке полиције! Укратко, пуца прслук Маестру за све те тзв. вредносне хијерахије наметане деценијама, од Универзитета, Академија, Института: све ће то бити просејано на финим ситима времена. У крајњем исходу, срећа је да се може видети бедни резултат „религије паса“. -------------------
______________________________________
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-31
ЛУКИЋ, Александар, 1957–
Велика испраћуша : у спомен маестру пер Пјетру / Александар Лукић - Београд : Мобаров институт : Заветине, 2011 (Пожаревац : Ситограф РМ). - 222 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Бездана уметност ; коло 1, књ. 2)
Тираж 500. - Белешка о писцу: стр. 221-222.
ISBN 978-86-82255-11-6
COBISS.SR-ID 186113292
_______________________________________
Библиотека БЕЗДАНА УМЕТНОСТ
Коло I, Књига 2
Издавач
ЗАВЕТИНЕ, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1
Редактор и главни уредник
Мирослав Лукић
Одговорни уредник
Димитрије Лукић
::::::::::::::: Цена ове књиге у књижарама је 1.200,00 динара. Може се набавити - од ове јесени 2014. - искључиво - преко КЊИЖАРЕ ПИСАЦА - т. ј. директно од издавача телефоном +381653006950 или мејлом belatukadruz@gmail.com са попустом 50% (брош. издање).. Поручиоци изван Србије плаћају и поштански трошак. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Мирослав Лукић, 180 309 Београд, Раковица, улица Сердар Јанка Вукотића 1/13. Поручиоци из Србије новац шаљу уобичајеном поштанском уплатницом. Ово је најједноставнији и најбржи начин да дођете до ма ког издања „Заветина“. При том и најјефтинији....
== видети: Крај романа "ВЕЛИКА ИСПРАЋУША"
Поштовани читаоче
Препорука књ. критичара М. Милановића: Роман Александра Лукића Маестро пер Пјетро написан после бомбардовања 1999. са јасном асоцијацијом на тај догађај, остао је незапажен у књижевној критици, познат само малом броју радозналих читалаца, иако је реч о делу познатог песника чије су раније објављене песничке књиге биле награђиване. Што је то тако, више је разлога. Први је инертност и неспособност критике да се суочи са истином о немилом историјском догађају, а друга, многи актери би се у ликовима препознали. Јер, реч је о делу које немилосрдно засеца у болну рану са вером да једино истина може бити лековита. У сваком случају, роман није оцењен и није му дато место које му по уметничким квалитетима припада.
Пред писцем је био тежак задатак. С једне стране, требало је избећи грубу ангажованост, а са друге, не допустити да роман „склизне“ у памфлет.(1) У таквим околностима, таленат је пресудан. Лукић је успео да превлада и један и други изазов. Следио је истину и није правио уступке. Из тога је проистекао и естетски квалитет.
[1] Сличан проблем решавао је и Достојевски пишући роман Зли дуси. Милосав Бабовић, Руска књижевност XIX века, Реализам, Научна књига, Београд 1971, 338.
== видети: Крај романа "ВЕЛИКА ИСПРАЋУША"
Поштовани читаоче
Препорука књ. критичара М. Милановића: Роман Александра Лукића Маестро пер Пјетро написан после бомбардовања 1999. са јасном асоцијацијом на тај догађај, остао је незапажен у књижевној критици, познат само малом броју радозналих читалаца, иако је реч о делу познатог песника чије су раније објављене песничке књиге биле награђиване. Што је то тако, више је разлога. Први је инертност и неспособност критике да се суочи са истином о немилом историјском догађају, а друга, многи актери би се у ликовима препознали. Јер, реч је о делу које немилосрдно засеца у болну рану са вером да једино истина може бити лековита. У сваком случају, роман није оцењен и није му дато место које му по уметничким квалитетима припада.
Пред писцем је био тежак задатак. С једне стране, требало је избећи грубу ангажованост, а са друге, не допустити да роман „склизне“ у памфлет.(1) У таквим околностима, таленат је пресудан. Лукић је успео да превлада и један и други изазов. Следио је истину и није правио уступке. Из тога је проистекао и естетски квалитет.
[1] Сличан проблем решавао је и Достојевски пишући роман Зли дуси. Милосав Бабовић, Руска књижевност XIX века, Реализам, Научна књига, Београд 1971, 338.