Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист... Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности. Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света...» Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина».

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Translate

Претражи овај блог

понедељак, 14. април 2008.

Majstori za bojadisanje vune (intervju) (00004)

BORBA: Da li pesnik danas može shvatiti sebe i svet gledajući u zvezde? Ili je potrebno nešto drugo? Može li čovek pobediti sudbinu?

Aleksandar Lukić: Zvezde su privilegovane da nam ne moraju pružati odgovore, one su dokaz sam po sebi. „Veruju“ u njihovom slučaju ima više smisla od onog zapisanog u Bibliji. Stvar je jasna, odgovor čovek mora da potraži sam. Pomislimo li na sve junake iz prošlosti, setimo li se njihovih imena i dela, videćemo da je većina neslavno završila, na vešalima, ili u kakvom boju, ili pak od ruku srodnika u mraku, rasporen od učkura do bijela grla. Spisak je dugačak te pretpostavljam da se o mučiteljima mora razmišljati. Takvi medju nama šetaju. Svi su oni despoti po meri svojih dela. Manjina zna da su jedne knjige važile juče, i da će druge biti pisane sutra. Ja se nadam da se mi nismo rodili za radnu snagu u nekom logoru.

BORBA: Na šta Vam liče naše aktuelne kulturne, književne i druge prilike?

Aleksandar Lukić: Na smeh i suze, na aplauze nezasite publike što rukama mlatara po vazduhu, kao da uzvlači džigernjaču iz svinjske utrobe ne vredi trošiti reči. Seanse budu i prodju. Ja sam od onih pisaca koji zna da i vreme ima svoje prazne rupe, od onih koji pored visaka veruje i paučini. Ovde zasad nemamo drugog izbora do da žalimo nepouzdane prijatelje, Srbiju sa bukom šerpi i kanti, Srbiju bez koncepta, prepuštenu na milost i nemilost, plićaku reke i ožednelim životinjama. Čas istorije za majmunčiće puštene sa lanca je počeo. Diktatura prosečnih duhova preti sa svih strana, niko od njih neće ni da čuje da prostitucija zahteva skrovitije mesto. Političari pripremaju pekmez džeza, okruženi istomišljenicima što uzvikuju reč demokratija češće no da vrše malu nuždu. Ti meleni ljudi, nesveobuhvatni i nepostojani u sopstvenom gubitništvu, ne shvataju zašto služe obredi i složena procedura. Zbog toga Srbija podseća na obesnog majstora za bojadisanje vune.

BORBA: Dokle će trajati ovde čekanje literature i Godoa?

Aleksandar Lukić: „Danas je, naročito kod nas, sve u znaku feljtona. Nadležni profesori – koji silom nesretnih okolnosti i zastarelih tradicija – stoje na čelu i Književne Zadruge, i fondova, i izdavačkih knjižara, i ustanova, i cele izdavačke politike – podižu i neguju običan novinarski feljton! Mi ništa nemamo protiv zabave kao takve, podlistka kao takvog, ni ukrštenih reči ni rebusa ni stripova! Ali mi se protivimo – u ime svega što je značajno za kulturu – da se podlisci i te ukrštene reči podignu na stepen literature i proglase za pravu svetlost pri kojoj treba da gledamo. Toga nigde nema! Književna zadruga ne izdaje tolike prave pisce – kojih ima – nego izdaje feljtone! Akademija Nauka te feljtone nagradjuje kao književnost! Izdavači, privatni i zvanični, idu tim istim stopama. I gorde se primerom Akademije i Zadruge, mesto da se izvinjuju. Da: hiljadu puta lakše je izdavati kriminalne romane i ukrštene reči – no pravu književnost! Ova je i teža, i nezahvalnija, a njeni autori nisu nezlobiva deca koja čičama ljube ruku, nego čvornovati ljudi i umetnici, sa mnogo mana i ćefova, fantazija i prkosa – takvi su već umetnici! I bolje je i lakše – kako! čika – profesoru da primi vrednog i blagobojažljivog feljtonistu i njegov bezub tekst! Samo – tako ne sme da radi ni Književna Zadruga, ni Akademija – jer nije po sredi šta je za profesore zgodnije, šta njima izgleda čednije i sladje – nego šta je za kulturu važno i neophodno. Nigde nema u Evropi, te zločinački nehatne, te perverzno ajlkave neodgovornosti na vrhovima književnih sudilišta! (...)“ Ove Vinaverove reči objavljene daleke 1935. godine, svedoče da se od časa kad ih je on pisao do danas u nas ništa nije promenilo. Ipak, ja nastojim da idem raz sveta. Znam da se moja izdavačka nastojanja neće dopasti „društveno korisnom grozdu“ – vojsci preživara tudjih ideja. Kritičnost u književnosti je neophodna. Ja ne marim za te ljude koji me oslovljavaju sa „druže“, iako imaju važno mesto na Univerzitetu, ja znam da se oni zadovoljavaju studentskim viršlama obarenim na brzinu. Pobunjenici, komunisti, fašisti, rašljari i monstrumi žute fleke od duvana kriju medju prstima. Ja sam nameran da sve te starce povedem na banjsko lečenje, jer, njihova tiranija postaje neizdrživa, a meni ne pada na pamet da se osećam u životu kao da sam u pozajmljenom odelu. Samo se u poeziji kroz vreme granice pomeraju bez krvi. „Kroz literaturu – koja gotovo mučenički i mučilački traži i nalazi konačni izraz za jedno stanje, za jedno gorko i oštro odredjivanje i neminovno svesno nadzirivanje teškog zbivanja i muke prolaznosti – kroz nju možemo da svestranije naslutimo, vedrije izmirimo, spasonosnije podesimo.“


BORBA: Kao čovek i izdavač, Vi ste nezavisni u najtačnijem smislu reči. Verujete li, da možete pobediti sudbinu?

Aleksandar Lukić: Sit sam ljudi kojima se istorija i u snu ponavlja. Pesnici su najbolja vojska budućnosti. Ja stojim u severoistočnij Srbiji i posmatram ovaj narod kao živinu pokislu pod strehom kuće, dok proteže krila niz telo kao plemensku zastavu. Nimalo ohrabrujuć čas. Veliki pisac bi ovakvu priliku upotrebio za šiljenje olovke. Naša stvarnost je odviše preplavljena parolama: Demokratija! Srpska politička elita sgotovljena je od bivših ljudi. Poziciju pampura na površini bare nastoje podjednako svi da obezbede sebi. Prosečni duhovi podsećaju na deponiju stajskog djubriva. U sveopštem smradu i raspadanju udaranje u kante ne pomaže.


Razgovor vodio: Dragiša Živadinović

Mitarenje čudovišta (00003)


Treća Srbija je u klimi opšteg kolektivnog lažiduha, još uvek neostvaren projekat. On počiva u srcima nekolicine nas koji zalažući se za Nju pristajemo da idemo raz sveta. Trud je bio i ostao vredan napora. Mi nismo voljni da budemo potčinjeni.
Uobičajeno skrivanje iza naroda, čine licemeri, namerni čekanju novih prilika kako bi pokazali svoj egoizam i pustoš epohe. Njih smo se nagledali, juče, danas, nažalost, primeri nakaradnog nasleđa i đubrišta kakistokratije koja jede svoju ideju neće izostati ni sutra.
I ćorav čovek vidi da oktobarska revolucija u Srbiji, nije upokojila totalitarni duh komunističkog dinosaurusa. Demontiranje političkog sistema u kome je dominirao kominternovski duh i kult Vođe je izostao. I nakon revolucije, na ceni su ostali odani i poslušni, kako reče pripovedač Miroljub Milanović "Držali su se jedan drugog kao pijan plota i na izborima redovno menjali položaje". Pomoći nam nije bilo. Mitarenje čudovišta se desilo. Izgleda da nismo mogli snjim, a ni bez njega. Na čiju štetu?
Srbija posle oktobarske revolucije svela se na šinjel političke partije. Otuda je i potrajala kao vrbov klin. Sva je prilika da drugačije nije ni moglo biti kad su komunisti naprasno postali demokrate. Meni se čini da su nekadašwe komunističke komesare nasledili marginalci, komesari koje je izbacio povodanj revolucije. Ti komesari su isuviše bili sapeti u vlastitom gubitništvu za podvig koji su morali učiniti. Junaci ironije, komunističke strine i tetke i domaćice marksizma našle su se u redovima novopečenih demokrata. Apsurd dostojan literature. Požarevac je primer takve tragedije.
Prijatelju su nas nasamarili. Stoga je moralo da pukne da bi Treća Srbija stigla među nas. Ko bi poverovao da smo sve to izdržali? Niko. Osim nas.*

Aleksandar Lukić

Štampano u beogradskom "Danasu", preliminarno.

Šta je poezija, ako ne izražava stav pesnika? Ništa.

(AMBLEM TAJNOG PISMA SVETA  (00002)) - Šta je poezija, ako ne izražava stav pesnika? Ništa. Ja bih rekao, lupanje u kantu. Pesnik bez stava, nije ništa drugo do onaj krastavac usred bašte bratstva prezrelih krastavaca koji se radja cveta, zri, da bi istrulio. Ta tužna sudbina nije zaobišla mnogobrojne iluzioniste. Pišući stihove za knjigu pesama Jaspis, po ko zna koji put sam se približio ambisu - ponoru bezdane umetnosti. Ta poezija predstavlja premošćavanje ponora. Mora da sam podsećao u tim retkim časovima nadahnuća na mineral koji se u dodiru sa svetlošću rasprskava i sagoreva, nestaje. Žiške su pale u ponor. Mislio sam da sam pobedio!? Ali slaviti nisam imao šta. Preda mnom se otvorio novi ponor. Shvatio sam, da je taj novi ponor moja nagrada za pisanje. Da sam je, itekako zaslužio. Taj koncert sa jajetom, meni nije apsurdan. Stihovi su veza sa bogovima i vremenom, sa Padom i dvotaktnim motorima, sa govorom maslina i parobroda, sa cijukom tek okoćenih mišića.
Večnost je rodjena na djubrištu. Osećao sam to još u bubnju matere, pre no što sam ugledao svet, koji je bio slika i prilika ratnog logora. Nezadovoljan životom koji inače vodim, družim se sa duhovima. Pisao sam i još uvek pišem ono što zovu poezija, znajući da ne smem lagati: gonim maglu da ne bi nikog nasamarila. Poezija se saznaje samo poezijom.Moje srce vuče istina svetlija od piva. Večnost koja stiže svaku stvar da dirne, svako zlatno zrnce da spasi.
Poezija nije manje besmrtna od duše. U snazi poezije ili u poeziji snage čovek obitava, u budnom duhu – koji nema početka ni kraja – ona nalazi izlaze, ali je najzanosnija ona slavina kojom otiče, koja se zove Genije. Poezija ne čeka vragove, ni da neko povuče zavese vremena! Ni da golišavi ptići u gnezdu dobiju perje. Ni velikog čistača prašine i ustajalosti. Ona je čistač. Pesnik ne treba da traži bolje zanimanje od onog što je zaista proživeo: to je dovoljno za pisca suštinske de-konstrukcije. Poezija ima nepresušne izvore i treba ih iznova otkrivati. Onde gde nema ni pomena o izvorima. Eto, šta me je gonilo da razmišljam da je došlo vreme da se skinu obrazine osrednjih pesnika sa lica malenih ljudi, sićušnih prasećih očiju, što su kroz književnost i sofistiku, uvodili narode u ogromne učionice apsurda. Srpska poezija druge polovine XX veka vrvi od zalutalih putnika u književnosti. Ti zalutali putnici, sakriveni i medju najhvaljenijim piscima, nisu shvatili da je pesnik najrentabilnije Božje otkriće, da su pesnik i Bog više nego sam Bog. Poezija nije u Ocu, niti u Sinu, već u Duhu, i stoga izlazi iz okova Starog i Novog zaveta. U poeziji se ništa ne pokazuje Odozgo. Duh nema svoje spise i ne poznaje pouke. I nema svoje tutore, oličene u sveštenicima, ideolozima ili nazovi kritičarima. Besede, dekreti i testamenti bacaju prašinu u oči. Testamentima su se najviše radovali prazne glave, advokati i zalutali putnici u srpskoj književnosti. Gledao sam zalutale putnike kako se otimaju o to nasledje. Ljudski je priznati da sam patio umesto njih. Bio sam sit logorskih propovedaonica, sa kojih se sa lakoćom pljuje na sve ono što je izvan bodljikavih žica (države), u partijskom klubu okupljenih oko ambicija što poradjaju despota, mrtvog bratstva, s gadjenjem svakodnevno gledam kako defiluju senzacije korisnog grozda izdavača, urednici bez lica, čiji je duh prevashodno trpezarijski, po meri i ukusu Uprave logora. Vredi li govoriti, da najmoćniji izdavači u nas još uvek služe podupiranju delimičnih istina? Statističkim karikaturama.
Hoće li ko to da čuje? Naša Itaka je ogrezla u sramoti gušćoj od vaginalnog korova. Ne mogu da se načudim – je li to zaista moj zavičaj? Dokle će se ovde gajiti strahopoštovanja umesto časti i ponosa? Ja nastojim da moj pravi zavičaj bude Svetlost i Istina. Da svako rodjen u svetlosti, ima pravo da brani vid i vidljivost, oblik stvoren. Ne mogu otrpeti mulj, u koji tonu porodice, Orfej, Odisej, zemljoradnici i stari običaji. Parlament, gde prazne reči guše kao udav. Ne mogu preskočiti taj cirkus, tu stihiju (istorije) – sve to, linearni tok, jer me zaokružuje kao jodoform. Ne privlače me parade, ma gde da se održavaju, ni grbovi ni zastave, već grobovi, jer kraj njih ima više tišine, više uslova za razmišljanje i istine. Sa trideset godina čovek je u punoj snazi, sa četdeset – dovoljno razborit, sa pedeset – može dati dobar savet, sa šesdeset – za starenje, sa sedamdeset – sed je, sa osamdeset – u punoj starosti, u devedesetoj pogrbljen i podseća: O mrtvima sve najbolje. Iako ta izreka ima i drugu polovinu: Prvih četrdeset dana održavajte pomen, a posle govoriti sve s obzirom na punu istinu. Meni nije bilo potrebno da pozajmljujem stihove iz drevnih pesama Srba, Rusa ili Kineza, da bih stvarno izrazio istinu. Imao sam strpljenja da sačekam da me probudi cvetanje krompira. A potom da spoznam da svako usamljeno drvo preko reke na bregu, na padinama kadifenim, jasnije je od stotina knjiga pesnika koje su mladići progutali u mladosti, računajući i knjige onih koje istoričari poezije svetske, evropske i nacionalne ubrajaju u važnije. Usamljeno stablo preko reke na bregu nije bilo samo od onog trenutka kada sam ga obuhvatio pogledom i udubio se u njega. Samoća me je gonila da postavljam i odgovaram na pitanja. Kad pesnik može da piše sve, o svemu, zašto da piše koješta? Postoji progres duše, i u njega se moramo pouzdati do kraja. Ono što je u srpskoj ili balkanskoj poeziji bilo lepo i primamljivo, treba i mora da se zameni i istisne samo nečim lepšim i tako dalje sve lepšim od lepšega do u večnost! Pesnik na ovom svetu mora da zna da ima barem nekoliko svedoka koji imaju mnogo prijatelja, ali da njegova patnja nema prijatelja.
Mene ne oduševljava kolektivni napor za ustoličenjem tzv. velikog umetnika. Ta bleda kontura obezduhovljenosti, ima alternativu. Poeziju bezdane umetnosti.
Ako pesnik ne izražava istinu, onda tu ne može biti govora o stvaralačkoj ličnosti. Ako nije spreman na žrtvu, neka batali pisanje. Malo je umetnika koji poznaju svoju ulogu. Svest o tome da su različiti, da je lekovit svaki trenutak u kome pospešuju različitost. Luksuz je imati na današnji dan iluziju o velikom umetniku, „princu poezije“. Naša književnost ima tu potrebu da stvara takvu iluziju. Pesnik bez neophodne hrabrosti da se suoči sa samim sobom, sa društvom, sa prošlim i budućim, sa svetom kome pripada, jedva da je noćna pesma slavuja, ponavljanje opštih aksioma unedogled, pljuvanje po sopstvenom licu. Čemu to služi? Koga to može radovati, osim činovnika političke piramide? Pesnik je odgovoran sebi. Pre i posle svega on se mora uzdati u svoje poslanje. Tako bi moralo biti u srpskoj poeziji juče, danas, sutra. U takvom kolu, stvaralačke ličnosti, duboki inidvidualisti nemaju šta da traže. Tome sam se učio, i još uvek učim. Poezija nema koga da izda. Treba da se zna da gadjenje koje mi dolazi od iluzionista i prezrelih krastavaca u sveukupnoj nesavršenosti, iz časa u čas postaje podsticajno. Poezija me ispunjava. Ja znam da sreća nije najvažnija stvar u životu, jer čovek ne živi zato da bi bio srećan. Umetnost je odvratna i grešna kad umetnik izražava sitne i sopstveničke interese. Na kraju, znanje ne treba precenjivati, patnju ne treba potcenjivati*...

Aleksandar Lukić

_____
*Preliminarno štampano u knj. časopisu BESTSELER (2007)

Из нових рукописа Александра Лукића (00001)

ЛИБЕЛА НАД СВЕТОВИМА


А ти песниче, брини о пореклу, сети се ко си –
далеко можеш забасати угледајући се на друге.
Помисли куд води такав пут?
Мнозина наваљиваше да посети мој дом.
Но, добро, рекох тад ја:
Ето те либеле над световима.

До скора ту путању прелазих очас
весело беше упутити се њом.
А сад док шетам у друштву са тобом
на раменима осећам бисаге
набијене влажним песком.

О зебама које чујеш у дубравама около,
словићу други пут. Мит? Извор са водом
бистром опази. Младе јасике?
Шипурци са брежуљка накострешени
белег су да не омашимо правац.
Корак по корак, и ето нас.

Кажем ти: Не прескачи ограду.
То су само ожиљци газдинстава.

Уз оно тоцило за брушење секире,
под ораховом крошњом провех младићство.
А ти приђи дрвеној справи, стегни ручицу
окрени круг. Упознај лепоту варница,
које прште кроз време истим сјајем.

Александар Лукић