BORBA: Da li pesnik danas može shvatiti sebe i svet gledajući u zvezde? Ili je potrebno nešto drugo? Može li čovek pobediti sudbinu?
Aleksandar Lukić: Zvezde su privilegovane da nam ne moraju pružati odgovore, one su dokaz sam po sebi. „Veruju“ u njihovom slučaju ima više smisla od onog zapisanog u Bibliji. Stvar je jasna, odgovor čovek mora da potraži sam. Pomislimo li na sve junake iz prošlosti, setimo li se njihovih imena i dela, videćemo da je većina neslavno završila, na vešalima, ili u kakvom boju, ili pak od ruku srodnika u mraku, rasporen od učkura do bijela grla. Spisak je dugačak te pretpostavljam da se o mučiteljima mora razmišljati. Takvi medju nama šetaju. Svi su oni despoti po meri svojih dela. Manjina zna da su jedne knjige važile juče, i da će druge biti pisane sutra. Ja se nadam da se mi nismo rodili za radnu snagu u nekom logoru.
BORBA: Na šta Vam liče naše aktuelne kulturne, književne i druge prilike?
Aleksandar Lukić: Na smeh i suze, na aplauze nezasite publike što rukama mlatara po vazduhu, kao da uzvlači džigernjaču iz svinjske utrobe ne vredi trošiti reči. Seanse budu i prodju. Ja sam od onih pisaca koji zna da i vreme ima svoje prazne rupe, od onih koji pored visaka veruje i paučini. Ovde zasad nemamo drugog izbora do da žalimo nepouzdane prijatelje, Srbiju sa bukom šerpi i kanti, Srbiju bez koncepta, prepuštenu na milost i nemilost, plićaku reke i ožednelim životinjama. Čas istorije za majmunčiće puštene sa lanca je počeo. Diktatura prosečnih duhova preti sa svih strana, niko od njih neće ni da čuje da prostitucija zahteva skrovitije mesto. Političari pripremaju pekmez džeza, okruženi istomišljenicima što uzvikuju reč demokratija češće no da vrše malu nuždu. Ti meleni ljudi, nesveobuhvatni i nepostojani u sopstvenom gubitništvu, ne shvataju zašto služe obredi i složena procedura. Zbog toga Srbija podseća na obesnog majstora za bojadisanje vune.
BORBA: Dokle će trajati ovde čekanje literature i Godoa?
Aleksandar Lukić: „Danas je, naročito kod nas, sve u znaku feljtona. Nadležni profesori – koji silom nesretnih okolnosti i zastarelih tradicija – stoje na čelu i Književne Zadruge, i fondova, i izdavačkih knjižara, i ustanova, i cele izdavačke politike – podižu i neguju običan novinarski feljton! Mi ništa nemamo protiv zabave kao takve, podlistka kao takvog, ni ukrštenih reči ni rebusa ni stripova! Ali mi se protivimo – u ime svega što je značajno za kulturu – da se podlisci i te ukrštene reči podignu na stepen literature i proglase za pravu svetlost pri kojoj treba da gledamo. Toga nigde nema! Književna zadruga ne izdaje tolike prave pisce – kojih ima – nego izdaje feljtone! Akademija Nauka te feljtone nagradjuje kao književnost! Izdavači, privatni i zvanični, idu tim istim stopama. I gorde se primerom Akademije i Zadruge, mesto da se izvinjuju. Da: hiljadu puta lakše je izdavati kriminalne romane i ukrštene reči – no pravu književnost! Ova je i teža, i nezahvalnija, a njeni autori nisu nezlobiva deca koja čičama ljube ruku, nego čvornovati ljudi i umetnici, sa mnogo mana i ćefova, fantazija i prkosa – takvi su već umetnici! I bolje je i lakše – kako! čika – profesoru da primi vrednog i blagobojažljivog feljtonistu i njegov bezub tekst! Samo – tako ne sme da radi ni Književna Zadruga, ni Akademija – jer nije po sredi šta je za profesore zgodnije, šta njima izgleda čednije i sladje – nego šta je za kulturu važno i neophodno. Nigde nema u Evropi, te zločinački nehatne, te perverzno ajlkave neodgovornosti na vrhovima književnih sudilišta! (...)“ Ove Vinaverove reči objavljene daleke 1935. godine, svedoče da se od časa kad ih je on pisao do danas u nas ništa nije promenilo. Ipak, ja nastojim da idem raz sveta. Znam da se moja izdavačka nastojanja neće dopasti „društveno korisnom grozdu“ – vojsci preživara tudjih ideja. Kritičnost u književnosti je neophodna. Ja ne marim za te ljude koji me oslovljavaju sa „druže“, iako imaju važno mesto na Univerzitetu, ja znam da se oni zadovoljavaju studentskim viršlama obarenim na brzinu. Pobunjenici, komunisti, fašisti, rašljari i monstrumi žute fleke od duvana kriju medju prstima. Ja sam nameran da sve te starce povedem na banjsko lečenje, jer, njihova tiranija postaje neizdrživa, a meni ne pada na pamet da se osećam u životu kao da sam u pozajmljenom odelu. Samo se u poeziji kroz vreme granice pomeraju bez krvi. „Kroz literaturu – koja gotovo mučenički i mučilački traži i nalazi konačni izraz za jedno stanje, za jedno gorko i oštro odredjivanje i neminovno svesno nadzirivanje teškog zbivanja i muke prolaznosti – kroz nju možemo da svestranije naslutimo, vedrije izmirimo, spasonosnije podesimo.“
BORBA: Kao čovek i izdavač, Vi ste nezavisni u najtačnijem smislu reči. Verujete li, da možete pobediti sudbinu?
Aleksandar Lukić: Sit sam ljudi kojima se istorija i u snu ponavlja. Pesnici su najbolja vojska budućnosti. Ja stojim u severoistočnij Srbiji i posmatram ovaj narod kao živinu pokislu pod strehom kuće, dok proteže krila niz telo kao plemensku zastavu. Nimalo ohrabrujuć čas. Veliki pisac bi ovakvu priliku upotrebio za šiljenje olovke. Naša stvarnost je odviše preplavljena parolama: Demokratija! Srpska politička elita sgotovljena je od bivših ljudi. Poziciju pampura na površini bare nastoje podjednako svi da obezbede sebi. Prosečni duhovi podsećaju na deponiju stajskog djubriva. U sveopštem smradu i raspadanju udaranje u kante ne pomaže.
Razgovor vodio: Dragiša Živadinović
Aleksandar Lukić: Zvezde su privilegovane da nam ne moraju pružati odgovore, one su dokaz sam po sebi. „Veruju“ u njihovom slučaju ima više smisla od onog zapisanog u Bibliji. Stvar je jasna, odgovor čovek mora da potraži sam. Pomislimo li na sve junake iz prošlosti, setimo li se njihovih imena i dela, videćemo da je većina neslavno završila, na vešalima, ili u kakvom boju, ili pak od ruku srodnika u mraku, rasporen od učkura do bijela grla. Spisak je dugačak te pretpostavljam da se o mučiteljima mora razmišljati. Takvi medju nama šetaju. Svi su oni despoti po meri svojih dela. Manjina zna da su jedne knjige važile juče, i da će druge biti pisane sutra. Ja se nadam da se mi nismo rodili za radnu snagu u nekom logoru.
BORBA: Na šta Vam liče naše aktuelne kulturne, književne i druge prilike?
Aleksandar Lukić: Na smeh i suze, na aplauze nezasite publike što rukama mlatara po vazduhu, kao da uzvlači džigernjaču iz svinjske utrobe ne vredi trošiti reči. Seanse budu i prodju. Ja sam od onih pisaca koji zna da i vreme ima svoje prazne rupe, od onih koji pored visaka veruje i paučini. Ovde zasad nemamo drugog izbora do da žalimo nepouzdane prijatelje, Srbiju sa bukom šerpi i kanti, Srbiju bez koncepta, prepuštenu na milost i nemilost, plićaku reke i ožednelim životinjama. Čas istorije za majmunčiće puštene sa lanca je počeo. Diktatura prosečnih duhova preti sa svih strana, niko od njih neće ni da čuje da prostitucija zahteva skrovitije mesto. Političari pripremaju pekmez džeza, okruženi istomišljenicima što uzvikuju reč demokratija češće no da vrše malu nuždu. Ti meleni ljudi, nesveobuhvatni i nepostojani u sopstvenom gubitništvu, ne shvataju zašto služe obredi i složena procedura. Zbog toga Srbija podseća na obesnog majstora za bojadisanje vune.
BORBA: Dokle će trajati ovde čekanje literature i Godoa?
Aleksandar Lukić: „Danas je, naročito kod nas, sve u znaku feljtona. Nadležni profesori – koji silom nesretnih okolnosti i zastarelih tradicija – stoje na čelu i Književne Zadruge, i fondova, i izdavačkih knjižara, i ustanova, i cele izdavačke politike – podižu i neguju običan novinarski feljton! Mi ništa nemamo protiv zabave kao takve, podlistka kao takvog, ni ukrštenih reči ni rebusa ni stripova! Ali mi se protivimo – u ime svega što je značajno za kulturu – da se podlisci i te ukrštene reči podignu na stepen literature i proglase za pravu svetlost pri kojoj treba da gledamo. Toga nigde nema! Književna zadruga ne izdaje tolike prave pisce – kojih ima – nego izdaje feljtone! Akademija Nauka te feljtone nagradjuje kao književnost! Izdavači, privatni i zvanični, idu tim istim stopama. I gorde se primerom Akademije i Zadruge, mesto da se izvinjuju. Da: hiljadu puta lakše je izdavati kriminalne romane i ukrštene reči – no pravu književnost! Ova je i teža, i nezahvalnija, a njeni autori nisu nezlobiva deca koja čičama ljube ruku, nego čvornovati ljudi i umetnici, sa mnogo mana i ćefova, fantazija i prkosa – takvi su već umetnici! I bolje je i lakše – kako! čika – profesoru da primi vrednog i blagobojažljivog feljtonistu i njegov bezub tekst! Samo – tako ne sme da radi ni Književna Zadruga, ni Akademija – jer nije po sredi šta je za profesore zgodnije, šta njima izgleda čednije i sladje – nego šta je za kulturu važno i neophodno. Nigde nema u Evropi, te zločinački nehatne, te perverzno ajlkave neodgovornosti na vrhovima književnih sudilišta! (...)“ Ove Vinaverove reči objavljene daleke 1935. godine, svedoče da se od časa kad ih je on pisao do danas u nas ništa nije promenilo. Ipak, ja nastojim da idem raz sveta. Znam da se moja izdavačka nastojanja neće dopasti „društveno korisnom grozdu“ – vojsci preživara tudjih ideja. Kritičnost u književnosti je neophodna. Ja ne marim za te ljude koji me oslovljavaju sa „druže“, iako imaju važno mesto na Univerzitetu, ja znam da se oni zadovoljavaju studentskim viršlama obarenim na brzinu. Pobunjenici, komunisti, fašisti, rašljari i monstrumi žute fleke od duvana kriju medju prstima. Ja sam nameran da sve te starce povedem na banjsko lečenje, jer, njihova tiranija postaje neizdrživa, a meni ne pada na pamet da se osećam u životu kao da sam u pozajmljenom odelu. Samo se u poeziji kroz vreme granice pomeraju bez krvi. „Kroz literaturu – koja gotovo mučenički i mučilački traži i nalazi konačni izraz za jedno stanje, za jedno gorko i oštro odredjivanje i neminovno svesno nadzirivanje teškog zbivanja i muke prolaznosti – kroz nju možemo da svestranije naslutimo, vedrije izmirimo, spasonosnije podesimo.“
BORBA: Kao čovek i izdavač, Vi ste nezavisni u najtačnijem smislu reči. Verujete li, da možete pobediti sudbinu?
Aleksandar Lukić: Sit sam ljudi kojima se istorija i u snu ponavlja. Pesnici su najbolja vojska budućnosti. Ja stojim u severoistočnij Srbiji i posmatram ovaj narod kao živinu pokislu pod strehom kuće, dok proteže krila niz telo kao plemensku zastavu. Nimalo ohrabrujuć čas. Veliki pisac bi ovakvu priliku upotrebio za šiljenje olovke. Naša stvarnost je odviše preplavljena parolama: Demokratija! Srpska politička elita sgotovljena je od bivših ljudi. Poziciju pampura na površini bare nastoje podjednako svi da obezbede sebi. Prosečni duhovi podsećaju na deponiju stajskog djubriva. U sveopštem smradu i raspadanju udaranje u kante ne pomaže.
Razgovor vodio: Dragiša Živadinović