СВЕКОЛИКА БИБЛИЈА говори и
сања истовремено док најављује коначну пропаст насилника и уздигнуће малених.
Израелац сања о сили која се намеће трајно, а сила којом се човек може
наметнути јесте на првом месту сила руке и бокова, снага колена која не
клецају, срца која остају постојано у борби. Богати и зликовци црпу своју силу
из свог богатства, то је саблажњива сила. Постоји сила у служби Бога, постоји
снага у слабости. Постоји сила у служби Сотоне. БИБЛИЈА овим означује биће које
је само по себи невидљиво, али чије је деловање или утицај несумњиво у
поступању других бића (зли или нечисти духови) или пак у напасти. Сотона или
зли духови имају моћ над грешним човечанством; свака болест је знак Сотонине
моћи над људима. Суочавајући се с болешћу, опседнутошћу, Исус се суочава са
самим Сотоном; дарујући оздрављење, он побеђује управо Сотону.
Насиље произилази из силе, и
оно није само сурово разарање, силовање, преступ, већ и много шта друго и у
њему треба препознати и ЖИВОТНУ СНАГУ из које оно извире а које је - и остајући
таквом - склона разорити сам живот. Позивање на БИБЛИЈУ има смисла, јер она не
обмањује описујући насилничко стање у којем се налази човечанство, животне
снаге и силе смрти налазе се у привидној равнотежи. БИБЛИЈА исто тако, и пре
свега, открива да есхатолошки идеал о оном времену када ће се размахати живот
без насиља може постати стварност у Исусу Христу. Насиље је старо колико и
људски род. Убивши Авеља, Каин је починио насиље: "Крв брата твога из
земље к мени виче" - каже Бог. Исус је дошао, запањујући своје савременике
и све људе сложеношћу свога понашања. С Исусом је краљевство Божје нагло
наступило и оно, супротно очекивању Израелаца, изазива насиље. Својим доласком
краљевство Божије покреће насиље које је тешко описати, али га Исус не крије.
Исус се буни против неправедног поретка који је препрека краљевству Божијем
утолико што не прихвата то краљевство. У односу на насиље што влада светом,
Исус наступа одрешитије него Стари Завет. Исус је први био жртва насиља. Он се
одупире напасти да краљевство Божије успостави НАСИЛНИМ СРЕДСТВИМА. Одбија да
буде револуционар политичар и да славу стекне не подневши жртву Распећа, Крста.
Исус није проливао крв других, пролио је властиту крв.
А Орфеј? Славни митски певач
и свирач, чија је песма помогла Јасоновој дружини, Аргонаутима, у многим
тренуцима искушења, враћајући се из Колхиде, задржао се у Тракији, и ту оженио
Еуридиком и наставио да живи међу дивљим Киконцима. Еуридика је, бежећи од
силеџије Аристеја нагазила на змију која ју је ујела и усмртила. Орфеј је
храбро сишао у подземни свет, надајући се да ће вољену жену повратити у живот.
Својом песмом задивио је Харона, Кербера и тројицу судија у подземном свету и
Хадово свирепо срце је толико смекшало да је пристао да му врати Еуридику, али
под условом да је не сме погледати док не изађе на светлост дана. Враћајући се
из подземља Орфеј је непрестано свирао, показујући тако пут вољеној жени. Не
могавши да одоли љубави, Орфеј се у једном тренутку окренуо да види да ли га
Еуридика прати - и то је био крај : изгубио ју је заувек. Несрећни певач вратио
се међу своје Киконце, и кад је Дионис са својим менадама стигао у Тракију,
Орфеј је одбио да му укаже поштовање и прихвати његов Култ; чак је своје
сународнике учио другим обредима и мистеријама, што је Диониса разбеснело, па
је нахушкао своје менаде на њега. На некој свечаности, док су чекале да
мушкарци уђу у Аполонов храм, у коме је и Орфеј био свештеник, менаде су
изненада дохватиле пободена копља испред храма, ушле у њега, поубијале све
мушкарце, а Орфеју одсекле ноге и руке, потом и главу, и све то бациле у таласе
реке Хебро.Али Орфејева глава је пливајући матицом реке стално певала и тако
стигла до мора, па и даље. И тако даље.
Ова легенда старе Европе
осим што је у приличној мери потресна, поучна, може бити врло захвална као
полазно становиште у разматрању нове / старе теме: књижевност и насиље,
односно данашњи песник и насиље. И Орфеј, и Христ, падају као жртве насиља.
И многи песници у овом ХХ
веку завршавају трагично, као Орфеј и Христ. Говори се о неумитним законима
историје. Владика Николај Велимировић, пак, каже: "Не постоје никакви
историјски закони.Постоји само морални закон Божји. Руководећи се тим Законом
божјим или газећи га – у име ко зна чега све не , а пре свега насиља, додајем
ја - човечанство је клецало на знојном и крвавом путу час ка Богу час од
Бога". Велимировић каже: "Постоје само две опредељене и једна неопредељена
воља, света воља Божја, пакосна воља сатанска, и између њих воља човечија"
(Жетве Господње, Њујорк, 1953, стр.
36).
Сва је историја човечанства
у оквиру ове три воље, каже Велимировић.
ИСТОРИЈО, наша моријо,
Проклет био ко те створио.
Да тебе није ми бисмо давно
Отишли далеко, предалеко.
сматра Милован Данојлић. И
још каже:
Сви се жале и свима фали
Или у кући, или у штали
Против нас је трочлана
мафија:
Кремљ, Ватикан и Географија!
Данојлић се затим обраћа
Светом Сави, уверен да "прозори су наши ћорави" и да:
Не бије нас Турчин на Морави
Него баксузлук и рђав глас.
Је ли историја заборавила
овај народ? Има ли и колико смисла призивати је, ту историју која је
другде узела велики захук
у слободи и у једнакости?
Зар нам је оставила само, заиста:
тај зид, где паук
Празнину никако да премости!
Магистра, бедан си нам дала наук:
Како се од муке другом пакости.
Шта је то историја и какву
то историју призива песник:
Смилуј се, посети дворе наше,
Испекли смо ти целог вола
За гозбу, и све су пуне чаше
Вина, што густо је као смола.
Свако те чека попут паше,
Да му се приклониш сасвим гола!
Песнику је стало до катарсе:
Дођи, опери нас од увреда,
Донеси нам памети, знања и воље,
Излечи нам душу од уједа
Што их зададоше муве и зоље!
К нама дођи, не иди код суседа,
Јер и он не заслужује ништа боље!
Данојлићева књига песама ЗЛО
И НАОПАКО (БИГЗ, Београд, 1991) обилује примерима, искуствима и
размишљањима на тему живота и историје, историје и зла, насиља и зачетка
отпора, цивилизације и културе. У песми Моја домовина , Данојлић се
пита: "Јесмо ли криви што нас има"
свуда, и каже јетко:
Историјо, курво, хајде, обрежи
И мене у цркви Самодрежи
Ако ти хоћеш, прећи ћу и сам
У католичанство, или у ислам :
Мујезине, брате, не презири ме,
Променићу име и презиме,
Да не будеш усамљен, и једини
Окренут Меки и Медини
Ако треба, постаћу уштва
Рад пријатељства, слоге и друштва.
Прилагодићу се свакој мањини,
С курјацима урлати у планини,
Зелен ћу постати као шпинат,
И од мене ће остати само мој инат!
Данојлић је написао и
изванредну песму Човекове муке, где
на непуних пет страница, дирнувши у многе табуе најновије историје и сишавши у
њен пакао, показује шта насиље и књижевност могу. Насиље је, чини се, увек више
могло од књижевности. У изванредној песми Мучитељи
и жртве, Данојлић вели :
Једни су мучитељи, други жртве;
Жртвама је час теже а час лакше
Ко је изумитељ игре нездраве?
Ко свира на тој лудој свирали?
Данојлић покушава непрестано
да нам представи ту представу и тај комад у коме су многи "играли" и
не знајући то. У песми Буђење на крају
века Данојлић повлачи завесу и указује се језива сцена, а на њој они, ми
Одрасли у ропству и
хајдучији,
Браниоци народне груде,
Од мученика најмученији,
Међ паметнима највеће луде,
Вино, у нашој што је вучији,
Једанпут хвале, други пут
куде
Такви смо какви смо. Да смо
друкчији
Родили бисмо се негде
другде.
Гаси се век.Олази воз,
Утекла риба, омашио лоз,
У руци нам остало пола
удила,
Све се сурвало скроз -
наскроз,
Гадост је себи пресудила,
И сад, пробуђени, видимо:
Броз
Чудовиште је из нашег тужног
лудила.
Београдска
"Политика" је у првомајском броју 1990. године објавила моју песму Вампировићи,
назначивши да је из моје збирке Повратно коло, која је у то време већ
неколико месеци чекала у "Просвети" да буде објављена. Ево те кратке песме:
Села су десетковали, стоку поклали као вуци /
и развукли по спрудовима.
Најбоље комаде меса / приграбили
су себи, а остало препустили
вранама. / Не крче
путеве, него газе и ломе што
им се испречи. / Долазе из
ритова и баруштина које
базде на карабит. / Говоре неразумљиве
речи. / Терају магарце
претоварене робом
сумњивог порекла. / Има их
доста, не могу се пребројати,
као ни мрави.
Што се тиче осталих песама у
том рукопису, већ су биле објављене, највише у Књижевној речи, Летопису МС, Савременику
и Развитку. Тај рукопис је чекао у "Просвети" пуне четири године, и
летос, кад је промењено руководство, и кад је "Просвета" почела да
објављује извесне књиге, мени је рукопис, који је у своје време прихваћен, враћен,
без образложења. Већ припремљен за штампу, рукопис је уместо у штампарију,
стигао натраг у Пожаревац, у моју фијоку!
Насиље и моћ имају мноштво
обличја ; постоје читави обреди спутавања, онемогућавања и гушења. Постоји
тиранија медиокритета, што другим речима значи: не постоји воља да се, како би
Данојлић рекао, погледа "у очи пуној истини"!
И
врсни и неврсни духови - "земље огрезле у дугове" - "провртни и
превртни" - постали су незаменљиви, то јест: вечити и бесмртни, мучећи
своју муку:
Променити име, а суштину
Гурнути у мрак и маглуштину.
Извући се тако смионо
Да се сачува и то, и оно.
Лагати весело, по домаћи
Али се с власти не помаћи,
Пресећи, а да остане
несечено,
Рећи, а да није речено,
Јуче комунисти, сад
социјалисти,
Ал' увек исти, увек на
листи!
Заменити лево за десно, па
затим
Наставити путем познатим,
На суво извући све моћнике
А жртвовати помоћнике,
Открити старе прње у ходу
Не напуштајући команду и
мост на броду,
Због пуног чанка и чиније
Одступити два корака од
линије,
И, свако под окриљем свог
племена,
Сачекати боља времена.
Ево, прикупљају се врсни
духови
Да преспавају зиму , као
пухови...
Песму Завршни рачуни Данојлић
завршава овако:
Поново се родити, али само /
Као мушица кратковека, /
Не питајући докле ни камо /
С невином тупошћу
прачовека. / Пола века, век
сам читав чекао / Не знајући
шта чекам и шта ме чека, / С
тобом, бесмислице лепорека.
А Посланицу непријатељима : Верујем у знамења небна
и изваннебна, / Њима
потчиних свој правац и своје сопство.
/ Скупих у себи све што ми за живот треба : /
Пријатеље и непријатеље,
потомство, слободу, ропство. /
Уста су ми на пети (храним
се из родног тла), /
Равнодушан према добром и
према злом удесу. /
Непријатељи моји руше се од
зла / које не успеше у мене да
унесу.
Мирко Ковач (в. у књ. Европска
трулеж, Београд, "Просвета", 1986, стр. 69) расветљавајући однос писац
и политичка тврђава уочава : " На писце који служе властима умерени
људи гледају с презрењем, а сама власт с неповерењем, јер тачно зна да ће они,
кад се разочарају,постати њени огорчени противници. И заиста, веома често,
отпадници су постали љута и непомирљива опозиција.Ту судбину су делили многи
писци, бивши најамници, али још постоје различити начини њихове пропасти. Многи
су доживели властиту моралну ерозију, поготову кад је историја разоткрила
њихове вође као имбециле и убојице".
Многе од тих "корисних писаца"
је већ прегазио, или ће прегазити, онај Милошев Слон Историје. Осим прве књиге
песама У вагону Розанова, објавио сам још две: Оснивач подземне
престонице и Страшни суд (1991), актуелне, не само по томе што су
дирнуле у многе табу - теме, већ пре свега, верујем, по томе што су биле
несумњив израз суочавања са најстрашнијим и најдоминантнијим злом и насиљем, не
само овог ХХ века, него и минулих. Моју другу написану књигу Вампировићи или
Повратно коло велики београдски издавач није смео да објави, претпостављам,
бојећи се насиља политичке тврђаве.
Но, данашњем песнику,
истинском, не вреде никакве жалопојке, а што се тиче освртања, оно као и за
Орфеја може бити кобно: па ипак, данашњи песник треба да има храбрости да се осврне,
да још једном сагледа све, по цену да никада не види своју Еуридику. Политичка
тврђава, сам израз упућује на милитаристич ки, војни вокабулар, има свој, како
Ковач каже, "онај већ гласовити рекламни хит једног погребног
предузећа: Ви само умрите, а остало препустите нама! - Погребници у
тоталитарној држави опустоше те још за живота, и ти си само мртвац за којег они
живе, или слепац за којег они гледају. Али твој људски мото требало би да буде
: - Свет ћу гледати својим очима, његова добра и његова зла! И нећу се предати
ни мртав!"
Књижевност је - како пише
Ковач – ПОТПУНИ ДОГАЂАЈ. Књижевност би могла да тежи заштити светости живота,
мада у том свом науму има много мања средства од парламената и кабинета ратних,
или неколицине, или само једног моћника. Свако насиље, оно најмање и оно највеће,
прожето је злом, у коме је помешано опако, зверско и свирепо. Нема сигурног
лека како да се човек спасе од тоталног насиља, једини лек је онај који важи и
за кугу: бежати од њега што даље и што се брже може.
Паунд пише 1918. године: "Критика
није ограничавајуће описивање или скуп забрана. Она обезбеђује утврђене полазне
тачке. Она може раздрмати тромог читаоца. Мало тога што је у њој добро углавном
се налази у залуталим реченицама".
Мајка свих ствари, рат (
Хераклит) - породила је толико наказа и чудовишта за коју би не пет, него пет
стотина страница текста било премало! Животи и крв грађана су веома вредни.
"Крв грађана то је
малтер којим се зидају државе тирана; стога би свак морао да настоји да се у
његовој земљи не подижу такве палате", написао је Франческо Гвичардини
(Андрићев превод).
Насиље је старо и има старе
облике; књижевност би могла нешто да учини, прежући човека у нове облике, иако се он тешко
преже. Орфеј данас не мора да силази у лимб и пакао, довољно је да закорачи
преко прага своје собе и осаме. Миодраг Павловић у песми Силазак у лимб каже:
Чудовишта
се тетурају, / не зна се њихова врста, / сличне
су уљу кад се проспе, /
језичине им ко влажно рубље по нама
/ и преко свега мастило неписменог мрака. / Чудимо се како
нам поглед још ради / и
саветује да се склонимо под земљу
; / није баш рат, али пођи да се скријеш / међу бившу гамад
/ што нам сад изгледа весело
и чедно / у поређењу... сва су
поређења пала / и око је
свачије разроко. / Ко зна где су
врата? / Божанско последњу
поруку шаље / преко мрклог
мрака.
Ти стихови из давно
објављене књиге СВЕТЛИ И ТАМНИ ПРАЗНИЦИ, актуелни су и данас.
Андрић је преводио
Гвичардинија, не Макијавелија, који пише смела упутства за идеалног владаоца -
Гвичардинија, дакле, који бележи ситна искуства за ћифте и бирократе.
Гвичардинија, који је имао,
као и Етјен де ла Боеси , аутор Расправе о добровољном ропству, узлете
попут овог: "Тиранин улаже сав могући труд да открије тајну коју носиш
у души; он ти ласка, води с тобом дуге разговоре,шаље људе који по његовом
налогу постају с тобом присни да би те посматрали ; тешко је чувати се свих тих
мрежа;али ако хоћеш да те не прозре, старај се о томе брижљиво и чувај се свом
вештином свих ствари које могу да те одају,
не дај да те прозре и у то
улажи онолико труда колико он улаже да би те прозрео".
Орфеј стоји на вратима
пакла, данас ; окружује га апатија, чији је смисао, како је Јовица Аћин
приметио у поговору књизи Маркиза де Сада Уживање у злочину (Градац, 1989, стр.
72),понављање, апатично понављање "апсолутно (...) равнодушно према истини
и лажи, с оне стране је, тамо где влада разврат". Треба се чувати ума
који је содомизован.
Равнодушност је гнусна
ствар. Она је израз бестрасне хладноће која се захтева приликом вршења ма
каквог злодела, насиља. Орфеј на вратима пакла присуствује примерним и непримерним
перверзијама. Ор ф е ј м о р а д а к р
е н е д а љ е о д содомизовања, средишне де садовске
перверзије, што даље од систематске јаловости. Према испиту невиности, испиту
савести. Апатија и њено понављање, апсолутна апатија која људе "једина
може одржати у стању перманентне трансгресије", обезбеђује напредак у
злочину, у насиљу, у уживању
у злочину и насиљу. Аћин зна
да је апатија "аскетска пракса, она је пракса радикалног разврата".
Мирослав Лукић, аутор изванредне
књиге ЗЕМЉАНЕДОЂИЈА (БИГЗ, Београд, 1993, стр. 12) проговара о насиљу :
Ругоба овог доба гледа око
себе
погледом глувонемог.
Храни се заборавом, губитком
сена,
гажењем сенки.
Пари се са кучкиним
синовима,
полуљудима полупсима.
Карике памћења служе јој
као предјело.
Прошлост је за њу само
залогај.
Права су посластица за њу
они
који своју главу носе у
торби,
или у рукама.
Орфеј, прошавши кроз врата
пакла, види догађаје у историји рода људског који као велико звоно, како рече Велимировић,
звоне "на уши неглувима и позивају њихову савест на узбуну".
Присуствује им. Присуствује бирању између Бога и сатане, бирању између
добротвора и злотвора, бирању између Исуса и Барабе. Иако на избору добија
бараба и Зло и Насиље, што потврђују сви песници на које сам се за ову прилику
позвао, Орфеј треба да стреми Истини, да ни за длаку не одступи од ње, јер онда
за километре одступа од правде и поштења, за читаве светлосне године од Наде.
Орфеј треба да избегава оно о чему људи говоре, моћ, јер она садржи насиље, а
насиље производи несрећу. Насиље вређа љубав Христову и треба га зауставити и
избегавати, да би избегли гнев љубави. Живимо у времену кад је порнографија
пријемчивија од љубави. Људи су заборавили да су
гости и путници у овом свету. Толико њих се претворило у безобразне госте и
путнике. Многи су се острвили и никада неће признати своју острвљеност. За
свако зло у себи и свету они криве другога ; себе - никада.
Насиље прелази у навику, оно
је постало део свакодневнице.
Циљ насиља је увек нешто
коначно,смисао књижевности - бесконачно.
Народ или човек који верује
у силу зла, који улази у ортаклук са злом, ближе је проклетству него
благослову, ближе је смрти него самом животу. Не треба подцењивати мали број оних
који су се научили стиду и поштењу, иако су они капи воде у океану рода злог и
прељуботворног. Тој мнозини се и Христ обраћао скоро пре две хиљаде година, као
отровним осицама, као лицемерима, као слепим вођама, као будала слепим, као
змијама и породу аспидином. Милован Данојлић, проклињући историју као "морију",
руга се онима који нису ништа научили, као ни људи који су живели у временима
када је Христос по земљи ходио и чинио чудеса. Где је једно насиље, ту су одмах
многа насиља. Тиранисати, светити се, пљачкати, уништавати, уживати у злочину,
силовати, палити и жарити, маргинализовати, омаложавати, мрзети, ућуткивати,
убијати, варати, лажно оптуживати, уходити, уцењивати, рекетирати, подмићивати,
заводити - списак би могао бити и дужи! – песник усред пакла, ипак, треба да се
окрене оној нашој пословици: ближа је кошуља од хаљине.Песнику остаје да понови
молитву: "Чини добро прво својој браћи по вери, па својим рођацима, па
суседима, па онда даљњим и по вери и по крви, даљним и даљним до најудаљенијих
крајева земље. Да не будемо као неки такозвани интернационалисти, који су спремни
да чине добро онима најудаљенијима, а да своју најближу браћу, по крви и вери,
оставе да беспомоћно гину и умиру".
______ Из књиге Александра Лукића: Између митарења чудовишта и уметности будућности, уводни есеј. - Пожаревац, 2011.