Александар ЛУКИЋ
ГРАНИЦА СРБИЈЕ
Досадашњи живот - свесно
отварање и затварање врата
куће приликом изласка у шетњу.
Мушка педантерија
између осталог. Човек
на почетку открића.
Налазим што нисам тражио.
Старост: улице, књижевност,
храм у наступајућем мраку,
за оградом дворишта склупчани
јеж цвили, сви на истом месту.
Историја издужена као очева рука
показује синовима границу Србије.
Налазим мртве у сећању, пробуђене
у мислима, идући путем, и сажалим
се на тескобу у којој обитава рајски свет
привремено оживео.
То више нисам ја.
Брижан наследник.
Очева слика и прилика.
Можда она камена статуа
на оближњем мосту, благо
надвијена над реком нечујно
казује свакодневну молитву.
Неколико пута застао сам да је чујем,
но, тај труд беше бадава.
Заштитник распет међу световима,
има своју рачуницу.
Галамим савршеним језиком:
овуда, молим! Док не прође жеља,
за пролећем, за животом док не прође
жеља, опомињем себе, шта би друго:
ничији споменик, ничија прошлост.
Мноштво мрачних непознаница
бесмисла, онолико гадости, једињења,
у животу чувам за једног човека.
Време уроњено у воду бунара
на свој начин подноси самоћу.
Свет уз који непрестано старим,
мој је неуспех. Поезија волим
да кажем: мој живот, феномени,
драге жене, пријатељи, предели,
углачане ствари, док време одмиче
имају значај драгих успомена.= извор - из рукописа српских писаца
Нема коментара:
Постави коментар