Песник Александар Лукић. Снимљено у Шпанији. Фотографија је из песниковог албума и не сме се преузимати без дозволе! |
I
Допринос поема Александра Лукића у српској поезији
мора се посматрати у контексту промене тематике и сензибилитета
времена у коме су настајале. То су последње две деценије XX века и
почетак XXI, време пада социјализма у источно-европским земљама, распада
вишенационалних државних творевина и ослобађања од једноумља,
време великих ломова у свести појединаца и група, као и мукотрпно,
са великим жртвама, освајање слободе. Шире, Лукић је проговорио из
незадовољства стањем духа и идеја које су обележиле другу половину
XX века. Његова поезија настоји да рекапитулира како српски тако
и европски удео песничког бића у тој великој замисли. Укорењена у
времену, ширином и значајем за људску егзистенцију, она га превазилази.
II
Већ првом збирком У
вагону Розанова(1) Лукић је најавио снажан, дисонантан песнички
глас и назначио обрисе својих будућих књига. Различитост према текућој
песничкој продукцији значила је оригиналност и новину у српској поезији.
Одлучио је да пева о оном о чему су други углавном ћутали или одбацивали
као непесничко и пролазно. Тематика његове песничке имагинације
постала је стварност у којој је владао тоталитарни систем са непогрешивим
вођом. Тај систем, у животу обичних људи, као последицу, изродио је
страх, тескобу и отуђеност, осујећивао наду, полет и машту и свакодневицу
претварао у пакао тупог трајања и преживљавања.
Први знак тог нездравог стања, Лукић недвосмислено
исказује:
„Изгубио сам веру у људе, програме, празна обећања“(2).
Корени осујећености и губљење вере у стварност,
проистичу из друштвеног система којим је прожет живот:
„Научили су нас као и свако крдо
да галопирамо једним устаљеним темпом
ђаво би знао куда.“(3)
Неодређеност и магловитост циља тоталитарних
система ствара додатну тежину. Зашто су појединац и читав народ доведени
у такав положај, знао је само вођа. Он и из смрти влада живима. Његова
сенка надвија се над свим што би хтело у светлост и висину. Његова моћ
чини се, готово безгранична:
„Видим вампира који је некада владао,
а сада се повлачи натрашке
под земљом“(4)
- Александар
Лукић: У вагону Розанова, Књижевна омладина Србије, Бгд. 1986.
- Исто,
стр.12.
- Исто,
стр.18.
- исто,
стр.19.