 |
| Александар Лукић, песник (снимак начињен приликом доделе књ. награде "Ленкин прстен") |
ПРЕКО ГРАНИЦА
Две дојке приљубљене на
грудима
на лопатицама
средњевековног скелета;
за овај живот, за овај
рат.
Уобичајено смењују се ноћ
и дан.
Гладна уста изгубљених
старица
у раму празних излога у
улици
одмах испод „Москве“
хотела
на гласу. Шта да кажем о
животу?
Нимало узвишен није
живот.
Преко граница, поражене
душе
умиру. Пате далеко иза
фронта.
Сунце и Месец, свезани.
Хоће ли ко поверовати ако
кажем:
станујем близу протува. У
отаџбини
током рата, у чију реч се
сумња.
Муљачу грожђа наликује
отаџбина.
Отуда уместо вина цури
крв
у посуде земљане, око
мене:
„Драга мамице – сликам
крв са крвљу“.
Подметни главу под
јастук,
кад немаш сна, као што
поспане птице
главу гурну под крило,
одреди откуда грувају
топови,
јесу близу, у шта циљају
тешки топови?
Јесу ли то породичне
куће, има ли у њима
станара; мајки са
уплаканим девојчицама
стиснутим у наручју у
куту собе;
или у подруму међу
кацама.
У Србији за време рата,
као у свим лудницама,
без врата, чекао сам да
дођу по моју главу,
гранату набијену осамом
пуњену стиховима – расуту
у стиховима.
УСИЈАЊЕ
Та, жарио сам сву ноћ
ватру, без сна – опет
чарајући угарке. Жарачем
чим додирнем
цепанице и сенке срљају
да нестану на зиду –
о, ти трубо сукна, што се
развијаш преда мном,
донета из древне ваљавице
где те вода
учини таквом? Да мораш
имати век трајања па
да мреш? Мислио сам сву
ноћ, бацајући поглед
на живот досадашњи, па
добро као да рекох себи у браду,
не од стида, гледајући у
пламен ватре:
био си и остао сам. Бели
јоргован у цвету,
на врху клисуре изнад
Пека у мају. Чувај ватру.
Јесам ли такао током ноћи
родослов?
Од шупљих главњи врви
шума, кријући
кукувија безброј. Усијала
се табла шпорета,
кунем се, да је соба
хајдучких дуката попримила сјај.
Ај, на свежу коњетину,
избијала је пара ватре са
рингле. Мој ХХ век.
Нек ми не верујеш, ти
старо сумњало.
Говорих тако о себи у
приликама
сличним овој ноћи. Нисам
узвишен ја већ мој дух
натеран од малена да
сведочи о свету у сликама
скупљеним у албум
засвагда. То, што заступам
пред Богом, колико знам,
прекор је мој стари,
и треба да нервира ситна
пувала.
У књижевности нисам
случајно.
Не мазим социјалистичке
метле.
Пишем биће о сасвим
обичној ноћи.
Држим чврсто жарач дат ми
од старина,
из Елеузине као да је?
Пепео се чини ласним ђубривом.
Али, ти ишти пламен. Брат
ми га учини красним
поклоном, будући да је
талентованији имао дар.
У Хомољу, кован је овај
жарач неке ноћи,
сличној овој у којој
бдим, прикани. Маштарије
ће поћи напред камо слећу
ка неком блудном сину.
Трубе ће клизнути низ
зидину, али, остаће свест о томе
како су живели, најбољи
међу најгорима.
О, моје будно око, докле
си стигло? Прикључити
се штошта може још
животу. Рингли. О, љубави,
черечење плена, јух!
МУЉАЊЕ ГРОЖЂА
Девојке белих стопала
муљају у каци
слатке гроздове грожђа.
Сукње задигле рукама
држећи их у ваздуху.
Ускоро ће покуљати
кроз славину слатка шира.
Једну од девојака
љубио сам у ноћи, крадом,
а кад ме она грицну
зубићима за врат, пожелех
да се прихватим чаше.
Но, дуну ветар,
протресоше се гране изнад нас;
она се уплаши оца свог па
ужурбано пође кући.
по мраку.
Сад ме је познала и
осмехује ми се из каце;
нуткајући ме да пробам
опет младо вино. Иако
јој бејах близу, на
корак, ја проговорих као
да зборим из оне љубавне
ноћи кад ме напусти:
са пристојне даљине рекох
храпавим гласом:
Немам чашу.
Али девојка се не збуни.
Приђи, каза.
Имам је за обадвоје. Пиј
из мојих уста.
Најбољи напитак од свих
за човека је ту.
Очи моје, ено облачка.
Ено још једног за њим
за тебе драга на небу.
Ах, ти ветре! Враголану
без отаџбине,
потајно ти завидим.
Проветравао си
градове и земље, љубећи
красне деве успут,
а да те нису опазиле.
Будилниче, што ме погура
у леђа на ћуприји реке;
кад падох и засекох у
брзини образ, видевши
млак поточић крви
вина у болу образа.
Ах, ти драга дево, што не
допусти да
причам о животу, са
цветом босиока
уденутим за уво на
гранчици миришљавој.
Хтедох да кажем: човек
уме да пати
стварније од Бога.
Наша љубав је шљунак
обучен у маховину.
СТАТУЕ
Зашто сте тако наге –
беље од хашиша
од градоносних облака?
Певачице изложене оку
публике.
Погледајте како и муљ
на припеци сунца отврдне.
ВЕЖБА
Тело баца сенку за собом,
а дух?
Четкица за сапуњање
браде.
У зимско јутро теглећим
коњима,
пуше се леђа, испаравају
као чајник.
Пролаз кроз маглу
познајем,
пре сунца провући ћу се
туда.
СВИЛЕНЕ БУБЕ
Ларве гусеница увијене у
фишек бајатих новина,
учитељ подели ђацима
постројеним у учионици.
Из огромне посуде
кутлачом за чорбу
сипаше их у фишек као
меру.
Ти одвратни сиви црвићи,
шуште у левку хартије.
Кратак курс о узгајању
ларви одржао је директор
школе – а потом нас
пустише кућама.
У магази – где држасмо
со, прекрупу и овас,
обешене џакове, кантар,
круњач –
положих ларве гусеница на
под,
торбу дудовог лишћа
просух близу њих,
а оне утонуше као у какав
леш.
Данима потом лутах
потесом села
берући зелено дудово
лишће.
Ваљало је нахранити
гладнице.
Онда је дошао дан, да у
тај својеврсни логор
унесем грање и метле,
јер, кад се гусенице преједу
оне онда пријањају уз
гране лучећи свилу око себе.
За седмицу, бубе окончају
задатак.
Ја сам оставио шаку
чахура, знатижељан
да видим шта ће се
десити.
Чахуре су пробушили бели
лептири одлетевши кроз прозор.
Ваљда и људско тело на
исти начин напушта душа.
Нема коментара:
Постави коментар