ВЕЛИКА ИСПРАЋУША У спомен маестру пер Пјетру / Александар Лукић

(Одломак из романа, по избору издавача)

Песник Александар Лукић у српској народној ношњи.
Са турнеје по Шпанији, лето 2010. 

.............У спар­тан­ски пу­сту и не­про­ве­тре­ну ка­пе­лу, што ми­ри­ше на буђ гро­бљан­ске тра­ве и во­сак, за­ви­рио је без ту­то­ра. Пра­ши­на му па­да­ше у очи бе­ла као пе­на пи­ва кад угле­да сто са еван­ге­ли­ји­ма не одо­лев­ши да их не пре­ли­ста. Ме­ђу уко­ри­че­ним књи­га­ма про­на­шао је јед­ну пот­пу­но пра­зну, и ре­шио да је при­сво­ји. Пре­дао се суд­би­ни на пра­вом ме­сту. Ко же­ли да са­зна не­што ви­ше о ва­ро­ши и ње­ној исто­ри­ји и жи­те­љи­ма, а на­ро­чи­то онај ко би да са­ста­ви све­о­бу­хват­ну хро­ни­ку о Дра­ми, тре­ба да ре­дов­но и упор­но по­се­ћу­је гро­бље! Ту се уче, нај­бо­ље, пр­ве и по­след­ње лек­ци­је у жи­во­ту и ства­ра­ла­штву! Та­ко, да­кле! Чу­вар гро­бља или Про­па­ли пи­сац не одо­ле а да не опро­ба пе­ро, и на пр­вој стра­ни­ци књи­ге еван­ге­ли­ја у ка­пе­ли по­че­ше да се ни­жу ре­до­ви:

…Чи­та­лац је име­ла, мо­же да си­са ко­ли­ко му се прох­те! Јер књи­ге се не пи­шу да за­ра­зе на­род, ни­кад, већ да чи­та­о­ца свик­ну да осе­ти жи­вот по­бе­ђе­них.

За­што смо ро­ђе­ни? Да ле­же­мо као ко­ко­шке с ве­че­ри на др­во, где ко­ја стиг­не? Да бу­де­мо са­мо веч­на пу­бли­ка?

Слу­шај­те, жи­ве ду­ше, кри­ко­ве гра­до­ва и кри­ко­ве гро­бо­ва! Кри­ко­ве љу­ба­ви, што ве­ко­ви­ма је­сте опру­же­на и за­не­ма­ре­на. Осна­жи­те је, на­че­ка­ла се!

Ми ни­смо ро­ђе­ни да јед­ни дру­ги­ма од­се­ца­мо ру­ке и но­се­ве, ни да тра­жи­мо уте­ху у цр­кви, где се по­ка­зу­ју сла­би­ћи!…

Док му се ру­ка не умо­ри и док зе­ва­ње не за­пре­ти да му раз­ва­ли ви­ли­це, за­пи­си­вао је ре­че­ни­це. Пре пр­вих пе­тло­ва, уснио је на мах Ан­ђе­ла са су­за­ма. Чи­ни­ло се да Ан­ђео су­ши жи­во­тињ­ско ме­со на сун­цу, или пак да ски­да кр­љушт са ри­бе на ка­ме­ном на­си­пу, по­на­вљао му је што је већ био ре­као:

– Тре­ба да на­ста­виш да пи­шеш!

– Ко­ме?

– Ста­нов­ни­ци­ма по­лу­о­стр­ва, Ма­е­стро; Дра­ме, ове Дра­ме на­ду­ти­је од бо­ле­сне бе­ши­ке, ма ко­је Дра­ме? По­вест мо­ра би­ти ис­при­ча­на!

Ако осра­мо­тим име Дра­ме, име ју­на­ка, по­ро­ди­це – вре­де­ће тру­да.

Ба­ра­бе су то већ учи­ни­ле не пи­та­ју­ћи за це­ну!

– По­гле­дај­те!

Обра­ти се Чу­вар гро­бља из­ла­зе­ћи из ка­пе­ле у ноћ гро­бо­ви­ма у та­ми.

– Од те сра­мо­те и мољ­ци су ја­чи!

За­гле­дај­те им се у ли­ца! Жи­ве у лу­ди­лу!

У мо­ру ази­јат­ском и европ­ском. Не ве­ру­ју на реч – ни Му­ха­ме­ду ни Хри­сту.

  

Ма­е­стро би на­ста­вио обра­ћа­ње гро­бо­ви­ма, да га не за­глу­ши олу­ја. Пред сти­хи­јом при­ро­де, где би, до да се по­ву­че у ка­пе­лу. Да је ко мо­гао не­ка­ко у исто вре­ме док Про­па­ли пи­сац у ка­пе­ли гро­бља то­не у сан да за­ви­ри у кан­це­ла­ри­ју Управ­ни­ка мр­твог на­се­ља, то јест у Управ­ни­ков сан, ви­део би да Не­по­бе­ди­вог на­је­дан­пут про­бу­ди тре­сак гро­ма, и не­што ко­шмар­ни­је од сна, на­лик пе­ни од ја­ја! Ра­са­њен, Управ­ник као кроз па­о­ке точ­ко­ва ви­ри кроз за­ве­се у не­бо, а за­тим у усну­лу и на­гу Олим­пи­ју, у ње­ну све­тло­ку­дра­ву пе­чур­ку из­ме­ђу но­гу. По­зу Ан­ђе­ла са су­за­ма из Ма­е­стро­вог сна има Не­по­бе­ди­ви, под­се­ћа на бо­чи­цу са цуц­лом кад за­по­че ре­тор­ску ти­ра­ду:

– Дра­ма има све атри­бу­те др­жа­ве! За­ста­ву, хим­ну, вла­да­о­це. Ма ка­кву ма­глу ши­ри­ли про­па­ган­ди­сти, Бо­гу је иза ле­ђа, сле­по цре­во! Час је град, пре­сто­ни­ца, а у су­шти­ни је јед­на ве­ли­ка бал­кан­ска се­лен­дра. Ње­го­ви жи­те­љи се раз­у­ме­ју у ле­че­ње пу­шта­њем кр­ви, за­се­ца­њем уши­ју. Пре­да­ње ка­же да је Дра­ма би­ла не­бе­ско се­ло на­ших пре­да­ка, ста­ри­ја од два жи­во­та пти­це фе­никс, дав­но, кад су мно­ги на­ро­ди жи­ве­ли под ту­ђим име­ном.

– Мо­же ко да вас чу­је! – опо­ми­ње га ра­са­ње­на Олим­пи­ја.

– Ни гро­бо­ви на жа­лост. Да­нас Дра­мом упра­вља­ју Пар­ти­ја и Во­ђа. У реч Пар­ти­је се не сум­ња. У Во­ђи­ну та­ман по­сла! Као ве­тар на уга­рак сти­же у сва­чи­ју ду­шу. Ни­ко не мо­же оста­ти по стра­ни и из­ван до­ма­ша­ја Пар­ти­је и Во­ђе! Дра­ма има сво­ју бол­ни­цу, уни­вер­зи­тет, пра­знич­не па­ра­де, би­бли­о­те­ку, Ко­ми­тет Пар­ти­је, гу­лаг. Све­о­бу­хват­ни са­на­то­ри­јум ко­лек­тив­не те­ра­пи­је под ве­дрим не­бом, о чи­јем са­вр­ше­ном функ­ци­о­ни­са­њу бри­ну не­ви­дљи­ви од­ре­ди по­ли­тич­ке по­ли­ци­је, ко­јом ко­ман­ду­је по­у­здан Сер­ван­тес! Не­при­ја­тељ не ми­ру­је и не спа­ва! Окру­же­ни смо. Ми мо­ра­мо да се бра­ни­мо. Обез­бе­ђе­ње спољ­них гра­ни­ца је пр­во­ра­зре­дан др­жав­ни за­да­так. Иако су уну­тра­шње гра­ни­це нај­о­па­сни­је – ра­па­ви­је од коч­ни­ца, до­бро су обез­бе­ђе­не на Ду­на­ву и на Ал­пи­ма. Чу­ва­ју се на мо­ру, чак и та­мо где је мо­ре пре­са­хло!

Да ли је крај ре­тор­ске ти­ра­де био баш ту, ма­њег је зна­ча­ја од по­ступ­ка ни­ма­ло те­а­трал­ног ко­ји учи­ни Олим­пи­ја Чу­до­твор­ка. Да ста­ви тач­ку на ње­го­ве сно­ве што по­кат­кад под­се­ћа­ју на раз­маз во­де­них бо­ја, ис­ку­сна да би и во­лу мо­гла да иш­чу­па реп, ки­да­ла је стид­не дла­чи­це са свог олим­пиј­ског хра­ми­ћа и пру­жа­ла му да их ми­ри­ше при­кље­ште­не ме­ђу пр­сти­ма!

– Про­бу­ди се на­по­кон и по­гле­дај. Мно­го је хе­ро­ја и ју­на­ка у сно­ви­ма. Ја­ча сам од вас! Пу­сти­ћу сва­ког ме­ђу но­ге као на бој­но по­ље и по­бе­ди­ти!

Јер, и Олим­пи­ја Чу­до­твор­ка је са­ња­ла сан из ко­јег ју је упра­во као бо­ле­сна џигерњача про­бу­дио ти­ра­дом Управ­ник мр­твог на­се­ља. Про­да­ва­чи­ца све­ћа је у сну при­ла­зи­ла гра­ђе­ви­на­ма и от­ки­да­ла са њих мал­тер и је­ла га као по­ше­ће­ре­не ур­ме. Си­та пред ула­зом у Дра­му рас­кре­чи­ла се, и ко­ле­на јој све­тле, већ­ма оба­сја­ва­ју па­пир из ко­га чи­та Про­па­лом пи­сцу, ко­ји сна­жном ру­чер­дом чу­ва­ра гро­бља сти­шће цр­вен гла­вић, као да му је од­се­чен гор­њи део ко­жи­це са уда, из ко­га бри­зга му­шко се­ме:

– Ако са же­на­ма мо­раш, са пи­са­њем не по­жу­руј – уз же­не ка­ја­ње бр­зо до­ђе и про­ђе, а ка­ја­ње због на­пи­са­ног оста­је за­у­век! Гу­ле­ћи кра­сту оно­га што је­смо, скри­ве­ну ка­пе­лу Ко­му­не где је Бог усмр­ћен на нај­сви­ре­пи­ји мо­гу­ћи на­чин, по­о­дав­но, че­ка­мо да опет ожи­ви са ка­сап­ским но­сем, пре­о­бра­жен, пру­жа­ју­ћи нам на­ду да ве­ру­је­мо и да се чу­ва­мо бу­ду­ћих по­гре­шки. У на­ма се са­брао свет и вре­ме; спо­ре се и са­жи­ма­ју у тач­ку. Смрт се та тач­ка зо­ве. Ни­смо се упла­ши­ли ви­дев­ши је. Гле­да­мо у њу и ви­ди­мо су­зу. Зна­мо да смрт пре­зи­ре бај­ке и при­че у ко­ји­ма је све ве­чи­то и бес­крај­но. Од кад је све­та и ве­ка ко се ро­дио мо­ра и да умре. А кра­ста? Пу­сти­мо је да за­ра­сте. Гре­шке се не опра­шта­ју. Да има­ју сми­сла све­до­чан­ства у му­ци ис­пи­са­на, па­зи че­га си се ла­тио!

Ва­тру но­си ве­тар!

Жен­ка не­мач­ког ов­ча­ра, ра­сно псе­то – ор­ке­стри­ра ре­пом по но­га­ви­ца­ма Управ­ни­ко­вих пан­та­ло­на. О га­зда­ма што је ишу­ти­ра­ше на ули­цу, ма­ло се зна. Чу­дан свет. Тек по­ја­ви­ла се на­ко­стре­ше­на на гро­бљу, кад се Не­по­бе­ди­ви на­кон бде­ни­ја и ва­ри­ра­ња Бе­то­ве­но­вих де­ла, у ра­му ула­зних вра­та Управ­не згра­де, не­и­спа­ван кла­тио. Ис­пре­чи­ла се као пре­ступ­на го­ди­на, ве­се­ли­ја од вра­ба­ца што се пр­пу­ша­ју и ку­па­ју у пе­ску и ис­кре­ну­ла гла­ву пра­те­ћи му сва­ки по­крет.

– Марш! – од­бру­сио јој је та­да Бе­то­ве­нов след­бе­ник, као да се осло­ба­ђа пљу­вач­ке из уста.

И ку­ја се по­ву­кла ме­ђу спо­ме­ни­ке, или у не­до­ђи­ју ода­кле је до­шла. Већ сле­де­ћег ју­тра, пре но Дис­ко­бол Не­по­бе­ди­ви сти­же пред управ­ну згра­ду мр­твог на­се­ља, ле­жа­ла је одо­ма­ће­на ис­пред пра­га.

– Са­мо ми још ти фа­лиш – ре­че Управ­ник мр­твих ду­ша, а ку­ја не раз­у­ме­ва­ју­ћи ре­чи го­спо­да­ра уста и по­че да ор­ке­стри­ра ре­пом по но­га­ви­ца­ма ње­го­вих пан­та­ло­на.

Дис­ко­бол Не­по­бе­ди­ви од­ви но­ви­не са круп­ним цр­ним ма­сним на­сло­ви­ма – пре­сто­но је­ван­ђе­ље бр. 1, ко­је му не слу­жи да чи­та увод­ни­ке из По­ли­ти­ке и па­цов­ског по­ли­тич­ког жи­во­та већ да умо­та до­ру­чак, те из­ва­ди вру­ћу ле­пи­њу и ба­ци је ку­ји. Бог зна због че­га је по­сле кра­ћег раз­ми­шља­ња кр­сти: – Лај­ка!

Ко би под ка­пом не­бе­ском по­зна­вао бо­ље Пра­ви­ла слу­жбе гро­бља ако не Управ­ник мр­твих ду­ша! Осмом тач­ком се на при­мер из­ри­чи­то за­бра­њу­је гра­ђа­ни­ма да у гро­бље за­ла­зе са кућ­ним љу­бим­ци­ма – на­гла­ше­но: пси­ма! Да­ле­ко смо од очи­ју ве­чи­тих мо­три­о­ца, сма­трао је ка­жњен и обе­ле­жен Уко­ром Пар­ти­је Пи­то­на. Бо­ље да се уздам у ку­ју са уши­ма оштри­јим од шнај­дер­ских ма­ка­за, не­го у Управ­ни­цу на­род­не би­бли­о­те­ке, за­ми­шље­ну над мно­гим суд­би­на­ма, јер, страх и тре­пет од же­не би сва­ки ко­нац да др­жи у ру­ци, као да је је­ди­но она овла­шће­на да но­си пр­стен са пред­ста­вом Хри­ста у чам­цу.

Ма­ли град не­ма тај­ни. Мо­ре ско­вли­ја, лу­та гра­дом. Ма­ло­гра­ђа­ни да се и тру­де од Лај­ке не мо­гу ство­ри­ти ле­ген­ду. Нај­број­ни­ји сој њи­хов не са­мо у Дра­ми не­го и у чи­та­вом све­ту не чи­та Пла­то­на и Ра­блеа, Шек­спи­ра и Го­го­ља: ве­ли­ким умет­ни­ци­ма се због то­га не пре­вр­ћу ко­сти у гро­бо­ви­ма.

До­бро. Али, ка­кве то ве­зе има са пси­ма?

Ра­бле је скре­нуо па­жњу, јер је мо­рао ви­де­ти ке­ра кад спо­пад­не до­бру кост. А чи­тао је па­жљи­во и Пла­то­на, што твр­ди да је кер од свих жи­во­ти­ња нај­ве­ћи фи­ло­зоф!

Лај­ка је ве­ро­ват­но нај­му­дри­ји створ ме­ђу пер­со­на­лом гро­бља. Бе­то­ве­нов след­бе­ник је ви­део не јед­ном, са ка­квом па­жњом кост вре­ба, ка­ко бри­жљи­во кост чу­ва, са ка­квом је рев­но­шћу др­жи, са ка­квом пре­до­стро­жно­шћу на њу ки­ди­ше, са ка­квом је љу­ба­вљу ло­ми а жур­бом си­са.

Шта је те­ра да та­ко ра­ди? Че­му се на­да и шта то тра­жи?

Са­мо ма­ло ср­жи, ка­ко ка­жу Пла­тон и Ра­бле, јер срж из ко­ске, ка­же Га­лен, не­што је нај­са­вр­ше­ни­је у при­ро­ди.

„Три­де­сет и осма ми је од жи­во­та. Ка­сно да за­поч­нем жи­вот мла­ди­ћа, пре­ра­но да по­жу­рим на Онај свет. Слу­чај ко­ме­ди­јант уре­ђу­је жи­вот. Не Бог. Ро­ђен без при­ја­те­ља, по све­му су­де­ћи без њих ћу сти­ћи пред Стра­шни Суд.

Уз­ви­ше­на је му­зи­ка де­спо­ти­је, стра­вич­ни­ја од зве­ке­та оруж­ја; Бал­кан је веч­но по­зо­ри­ште ла­жи, ло­го­ра, ле­ген­ди, и ап­сур­да, мр­жњи и не­ра­зу­ме­ва­ња, осве­та, по­дло­сти и бе­сми­сла, из ко­га цр­пе сна­гу. Бал­кан би одав­но био мр­тав да ско­ро сва­ка ње­го­ва ге­не­ра­ци­ја ни­је оку­си­ла ужи­ва­ње у ме­ша­ви­ни оси­о­но­сти и ра­за­ра­ња, жи­во­та и смр­ти. Ко мо­же да­нас ре­ћи да има при­ја­те­ља, а да не ја­ук­не?!

Ко сме ре­ћи да зна пра­ву Исти­ну?

Да ла­жем не умем. Ла­жи при­ста­ју мла­ди­ћи­ма ор­ним да опро­ба­ју од жи­во­та све, да ни­шта на бе­лом све­ту не оста­ве не­дир­ну­то. По­лу­о­стр­во ли­чи на Ло­гор. Ру­и­на ме­ња вла­сни­ке; пре­ла­зи из му­шких у жен­ске ру­ке. Уз­бур­ка­на је по­вест по­лу­о­стр­ва сви су по­зва­ни и ни­ко не из­о­ста­је са ба­ла вам­пи­ра.

По­под­не уко­па­ше осам­де­сет и осам по­кој­ни­ка. На гро­бљу се сво­де би­лан­си у жр­тва­ма. Шта се до­го­ди­ло? Ја ни­сам фељ­то­нист, но­вин­ско пи­ска­ра­ло, агил­ни из­ве­штач кри­ми­нал­них ру­бри­ка; они пи­шу са­же­то, до­ду­ше, евен­ту­ал­ном чи­та­о­цу пре­о­ста­је да се за­гле­да из­ме­ђу ре­до­ва стра­вич­них из­ве­шта­ја и ве­сти, да би по­не­што схва­тио. Ђу­бри­ште на­си­ља на­ди­ре. Сви би да узму уче­шће у не­сре­ћи, да по­бе­ђу­ју, као на олим­пиј­ским игра­ма. Ко зна, мо­жда је Бог крв­ник, мо­жда је са­био у мрач­ни ту­нел све ста­нов­ни­ке по­лу­о­стр­ва? Бал­кан не мо­же да чу­је глас ва­пи­ју­ћег из пу­сти­ње, на­ви­као да слу­ша ур­лик не­при­ја­те­ља? А опет, ко зна, мо­жда је Бог све­ми­ло­стив, па мно­ге у мрач­ни ту­нел ша­ље, на­да­ју­ћи се да ће по­не­ки ус­пе­ти из ње­га да се из­ву­че?

Ах, да има ба­рем јед­не слам­чи­це, бар де­лић на­де, за ко­ју би чо­век, по­све на­пу­штен, уз буд­не не­при­ја­те­ље сво­је, мо­гао да се ухва­ти?! Ни да умрем ни да жи­вим. Та­ко осе­ћам већ ду­же вре­ме.

Ти­пич­ни Бал­кан­ци: пра­во­слав­ци или му­сли­ма­ни, ате­и­сти или па­га­ни, Сло­ве­ни са ја­ким при­ме­са­ма у кр­ви ази­јат­ског и тур­ског, ка­то­ли­ци или не­вер­ни­ци, хај­ду­ци или ар­хан­ђе­ли, раз­бој­ни­ци или бо­го­мољ­ци, но­во­ја­ни­ча­ри и кра­ље­у­би­це, са­мо­зва­не вој­во­де и пр­га­ве кавгаџије, не­мо­гу­ће ра­сне ме­ша­ви­не – ко да им ве­ру­је? Ко да их раз­у­ме?

Од­се­ци­те прст на ру­ци, од­се­ци­те свих пет – по­ми­шљам – и по­ве­ро­ва­ћу, да сте осе­ти­ли бол – на­у­чи­ли лек­ци­ју суд­би­не и исто­ри­је.

Бал­кан, ка­жу, има Ду­шу; где се то пре­на­гла­ша­ва, без­ду­шност је не­у­оч­љи­ви­ја и до­ми­нант­ни­ја. На­рав­но Бал­кан има ду­шу, али је она из­ну­тра ша­ре­ни­ја од ле­о­пар­до­вог кр­зна!

Мр­тве Ду­ше Бал­ка­на, ко­је не че­ка­ју сво­га Го­го­ља, па­те од не­у­то­љи­ве же­ђи, упр­кос то­ме што по­лу­о­стр­во по­се­ду­је нај­пит­ки­је и нај­чи­сти­је при­род­не из­во­ре, хуч­не ре­ке бр­за­ви­це и сма­раг­дне по­то­ке са злат­ним шљун­ком.

Уздам се у упо­ко­је­не, у мр­тве прет­ке ма где по­чи­ва­ли ши­ром по­лу­о­стр­ва, у њи­хо­вим ду­ша­ма је све чи­сто. Њих је смрт из­ле­чи­ла од ста­рих кав­ги и не­спо­ра­зу­ма, и из­ми­ре­ни је­су под гро­бо­ви­ма са со­бом, суд­би­ном и веч­но­шћу во вје­ки вје­ков!

Мр­тви су, да­кле, нај­и­скре­ни­ји при­ја­те­љи; што је би­ло би­ло је, на­у­чи­ли су нас веч­ним лек­ци­ја­ма. На­ше је да им по­вре­ме­но по­ша­ље­мо са оба­ла ре­ка или по­то­ка све­тлост и во­ду на­ме­ње­ну њи­хо­вој не­у­то­љи­вој же­ђи…“

Ето и ова­кве ре­до­ве Про­па­ли пи­сац бе­ле­жи у гро­бљан­ској ка­пе­ли, у Књи­зи без бу­дућ­но­сти. Одан пи­са­њу он не из­ла­зи из ка­пе­ле да­ни­ма. Ако осе­ти глад и жеђ, про­ше­та из­ме­ђу гро­бо­ва: где увек има пе­че­не јаг­ње­ти­не и пра­се­ти­не, хле­ба, ко­ла­ча, ви­на и пи­ва, ми­не­рал­не во­де, на­ме­ње­них ду­ша­ма по­кој­ни­ка. До ми­ле во­ље, мо­же да се на­је­де све­же спре­мље­не и ква­ли­тет­не хра­не. Ста­нов­ни­ци Дра­ме и Бал­ка­на, по­шту­ју не­пи­са­на пра­ви­ла нај­древ­ни­јих об­ре­да из кул­та мр­твих, по­кој­ни­ци­ма на­ме­њу­ју нај­бо­ље да­ро­ве. Да хо­ће без му­ке мо­же при­ку­пи­ти раз­не ђа­ко­ни­је и по­не­ти их ку­ћи да му бу­ду ре­зер­ва за сед­ми­цу. Пла­та му оста­је не­дир­ну­та. Он мо­же као и оста­ли ста­нов­ни­ци Дра­ме ле­то­ва­ти на Ба­хам­ским остр­ви­ма, или да оде на кр­ста­ре­ње бро­дом Сре­до­зем­ним мо­рем, на пут око све­та, или на пе­ца­ње аму­ра и па­стрм­ки у Си­би­ру; ме­ђу­тим, Про­па­лом пи­сцу не па­да на па­мет да ис­ко­ри­сти го­ди­шњи од­мор, јер, оп­сед­нут је, ако се та­ко мо­же ре­ћи, пи­са­њем све­о­бу­хват­не по­ве­сти. Не­стр­пљи­вог чи­та­о­ца ва­ља упо­зо­ри­ти: по­ве­сти су сум­њи­ва хра­на!

Опи­са­ти је­дан крај, се­ло, за­се­ок, шу­ма­рак, а нек­мо­ли др­жа­ву, по­лу­о­стр­во, ло­гор – вре­ме про­шло, вре­ме са­да­шње и бу­ду­ће до­стој­но је пе­ра, и у то­ме су се оку­ша­ли мно­ги, обе­ло­да­ње­но је на сто­ти­не књи­га, ис­пу­ње­них углав­ном де­ли­мич­ним исти­на­ма, ко­је и Ма­е­стро, че­сто, спрам пла­ме­на све­ће за олуј­них но­ћи, гу­та у гро­бљан­ској ка­пе­ли, као гор­ку ал­ву. Сто­ти­не ро­ма­на на­пи­са­них у дру­гој по­ло­ви­ни ХХ ве­ка про­чи­тао је, за­хва­љу­ју­ћи за­ни­ма­њу ноћ­ног чу­ва­ра гро­бља, и је­ди­на ко­рист од те ра­бо­те бе­ше, да их је бр­зо за­бо­ра­вљао.

Чи­та­лац тре­ба да зна – оно што је Ма­е­стро на­слу­ћи­вао – по­вест дик­ти­ра­ју и пи­шу по­бед­ни­ци. Пре­ма то­ме, у њој не­ма ни зрн­ца исти­не о тра­ге­ди­ји по­ра­же­них и ис­ко­ре­ње­них. Са­вре­ме­на књи­жев­ност ко­ју књи­жев­ни кри­ти­ча­ри и исто­ри­ча­ри, про­фе­со­ри де­бе­лих уни­вер­зи­тет­ских гу­зи­ца са са­вр­ше­ним сми­слом за ли­те­рар­на кри­јум­ча­ре­ња, про­гла­ша­ва­ју за мо­дер­ну и вред­ну, пред­ста­вља ин­вен­тар ве­ли­ког от­па­да. Ру­го­бу и стра­ву усто­ли­че­них и ка­но­ни­зо­ва­них ро­ма­но­пи­са­ца и пе­сни­ка, као и дик­та­ту­ру ћут­ње ко­ја је­ди­но мо­же про­из­ве­сти шкарт и су­ро­гат, а не књи­ге вред­не пам­ће­ња. Дво­лич­ни умет­ни­ци не мо­гу ство­ри­ти Ар­хан­ђе­ла вред­ног се­ћа­ња ни нај­бли­жих по­то­ма­ка! Тре­ба их се чу­ва­ти, као и мре­жа и пи­па­ка по­ли­тич­ке по­ли­ци­је! Украт­ко, пу­ца пр­слук Ма­е­стру за све те тзв. вред­но­сне хи­је­ра­хи­је на­ме­та­не де­це­ни­ја­ма, од Уни­вер­зи­те­та, Ака­де­ми­ја, Ин­сти­ту­та: све ће то би­ти про­се­ја­но на фи­ним си­ти­ма вре­ме­на. У крај­њем ис­хо­ду, сре­ћа је да се мо­же ви­де­ти бед­ни ре­зул­тат „ре­ли­ги­је па­са“. -------------------

______________________________________

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-31

ЛУКИЋ, Александар, 1957–

Велика испраћуша : у спомен маестру пер Пјетру / Александар Лукић - Београд : Мобаров институт : Заветине, 2011 (Пожаревац : Ситограф РМ). - 222 стр. ; 21 cm. - (Библиотека Бездана уметност ; коло 1, књ. 2)

Тираж 500. - Белешка о писцу: стр. 221-222.

ISBN 978-86-82255-11-6

COBISS.SR-ID 186113292

_______________________________________

Библиотека БЕЗДАНА УМЕТНОСТ

Коло I, Књига 2

Издавач

ЗАВЕТИНЕ, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1

Редактор и главни уредник

Мирослав Лукић

Одговорни уредник

Димитрије Лукић

::::::::::::::: Цена ове књиге у књижарама је 1.200,00 динара. Може се набавити  - од ове јесени 2014. - искључиво - преко КЊИЖАРЕ ПИСАЦА - т. ј.  директно од издавача телефоном +381653006950 или мејлом belatukadruz@gmail.com  са  попустом 50% (брош. издање).. Поручиоци изван Србије плаћају и поштански трошак. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Мирослав Лукић, 180 309 Београд, Раковица, улица Сердар Јанка Вукотића 1/13. Поручиоци из Србије новац шаљу уобичајеном поштанском уплатницом. Ово је најједноставнији и најбржи начин да дођете до ма ког издања „Заветина“.  При том и најјефтинији....

      ==  видети: Крај романа "ВЕЛИКА ИСПРАЋУША"
             Поштовани читаоче

Препорука књ. критичара М. Милановића: Роман Александра Лукића Маестро пер Пјетро написан после бомбардовања 1999. са јасном асоцијацијом на тај догађај, остао је незапажен у књижевној критици, познат само малом броју радозналих читалаца, иако је реч о делу познатог песника чије су раније објављене песничке књиге биле награђиване. Што је то тако, више је разлога. Први је инертност и неспособност критике да се суочи са истином о немилом историјском догађају, а друга, многи актери би се у ликовима препознали. Јер, реч је о делу које немилосрдно засеца у болну рану са вером да једино истина може бити лековита. У сваком случају, роман није оцењен и није му дато место које му по уметничким квалитетима припада.
Пред писцем је био тежак задатак. С једне стране, требало је избећи грубу ангажованост, а са друге, не допустити да роман „склизне“ у памфлет.(1) У таквим околностима, таленат је пресудан. Лукић је успео да превлада и један и други изазов. Следио је истину и није правио уступке. Из тога је проистекао и естетски квалитет.
[1] Сличан проблем решавао је и Достојевски пишући роман Зли дуси. Милосав Бабовић, Руска књижевност XIX века, Реализам, Научна књига, Београд 1971, 338.