Treća Srbija je u klimi opšteg kolektivnog lažiduha, još uvek neostvaren projekat. On počiva u srcima nekolicine nas koji zalažući se za Nju pristajemo da idemo raz sveta. Trud je bio i ostao vredan napora. Mi nismo voljni da budemo potčinjeni.
Uobičajeno skrivanje iza naroda, čine licemeri, namerni čekanju novih prilika kako bi pokazali svoj egoizam i pustoš epohe. Njih smo se nagledali, juče, danas, nažalost, primeri nakaradnog nasleđa i đubrišta kakistokratije koja jede svoju ideju neće izostati ni sutra.
I ćorav čovek vidi da oktobarska revolucija u Srbiji, nije upokojila totalitarni duh komunističkog dinosaurusa. Demontiranje političkog sistema u kome je dominirao kominternovski duh i kult Vođe je izostao. I nakon revolucije, na ceni su ostali odani i poslušni, kako reče pripovedač Miroljub Milanović "Držali su se jedan drugog kao pijan plota i na izborima redovno menjali položaje". Pomoći nam nije bilo. Mitarenje čudovišta se desilo. Izgleda da nismo mogli snjim, a ni bez njega. Na čiju štetu?
Srbija posle oktobarske revolucije svela se na šinjel političke partije. Otuda je i potrajala kao vrbov klin. Sva je prilika da drugačije nije ni moglo biti kad su komunisti naprasno postali demokrate. Meni se čini da su nekadašwe komunističke komesare nasledili marginalci, komesari koje je izbacio povodanj revolucije. Ti komesari su isuviše bili sapeti u vlastitom gubitništvu za podvig koji su morali učiniti. Junaci ironije, komunističke strine i tetke i domaćice marksizma našle su se u redovima novopečenih demokrata. Apsurd dostojan literature. Požarevac je primer takve tragedije.
Prijatelju su nas nasamarili. Stoga je moralo da pukne da bi Treća Srbija stigla među nas. Ko bi poverovao da smo sve to izdržali? Niko. Osim nas.*
Aleksandar Lukić
Štampano u beogradskom "Danasu", preliminarno.
Нема коментара:
Постави коментар