Balša Rajčević
Aleksandar Lukić: Ne spominji đavola
KOV, Vršac, 2009.
Već sam naslov pobuđuje različite asocijacije. Upozorenje – „ne prizivaj đavola”, ali, i ne igraj se s đavolom, mada i šire i drugačije, možda i ne kao dobronamerna opomena, može se shvatiti i kao pretnja.A da li je pesnički posao đavolski? Jeste bavljenje zaumnim smislovima kao što su magija, vračanje, čaranje rečima u manjoj ili većoj meri. I igra sa nedozvoljenim, zabranjenim, alhemija, prekoračenje, prelazak granice tame...Aleksandar Lukić je pesnik velike slobode, pesnik iz sve snage, samosvojan, iz sebe, o sebi, za sebe pevajući drugima o svetu. Neobičan i neprepoznatljiv, ne kao on, nego kao drugi. Kao on, on je vrlo prepoznatljiv. Ali, šta, uopšte, znači nekonvencionalan, neobičan kad se govori o pesniku; pa ako to nije, kakav je pesnik i da li je? Aleksandar Lukić često zbuni čitaoca i trgne ga, iznenadi ga nekom svojevrsnom snagom iskrenosti i neposrednosti.On ne računa na šok, na manir, na unapred sračunat efekat. Već samo na direktnost i iskrenost neposrednog govora iz duše, pa dopadao se taj govor nekom ili ne, ali nema ulepšavanja, nema tu pretvaranja, ni povlađivanja, ni imitiranja. Svaka izveštačenost, pa i poštovanje gotovih obrazaca je zabranjeno. Kad pročitate jednu knjigu pesama Aleksandra Lukića, zaželite da pročitate i druge. Pesnik vas je, dakle, zainteresovao i privukao. Zar to nije pravo merilo i potajna želja svakog pisca? Jer, ravnodušnost je gora i od nedopadanja; jer, nedopadanje može biti znak našeg neslaganja, drugačijeg stava, našeg drugačijeg ukusa. A šta ako pesnik i ne želi da se dopadne, ako svesno provocira, iznenađuje, ako je opor zbog istina koje iskazuje, pa i „neistina“, jer – šta je pesnička istina nego njegova istina: kad je ličan, kad peva kako može i mora u duhu imperativa svoje ličnosti i vremena u kome živi. Različiti pesnici su različite istine, zato pesnici pevaju o istim stvarima na različite načine, zato je govor prave poezije o svetu i životu neiscrpan, neponovljiv.Nego, da odgovorim na pitanje – čime je pesnik privukao i zadržao čitaočevu i tumačevu pažnju? Već duže pesme na početku zbirke, mada retorične i vrcave u iskazu, ipak, imaju odmeren broj metafora i pesnički senzibilitet za celovitu intonaciju, kao i za atmosfersku sliku – predstavu pesme. Na labavoj granici prozodijskog i lirskog ipak su to više pesme u prozi, ali sačinjene u lirskoj formi (Borhes na početku i kraju, Na obalama Lete, Riblji mehur, Doboš na vetru, Na pravom mestu, Ispirači zlata, Golubačka mučica). Inače, ove pesme su pune asocijacija koje se prizivaju, razvijaju i slobodno granaju. Pesma Na obalama Lete zasićena je atmosferom tihe, pritajene nostalgije, mala poema o ljudskom usudu napuštenosti, posvemašnoj prolaznosti i izloženosti stvari i bića silama nestanka. Melanholija i neminovna posledica usamljenosti nije samo pesnikova nego je univerzalna. Nekad živi svet prošlosti roditeljskog doma na selu, sad svet senki, više se ne može vratiti sem kroz sećanja. I zato „Budućnost – teško je pojmiti/ da može ikom biti lek“ zaključuje rezignirani pesnik. Prolaznost i metamorfoze zuba vremena na sve strane su ostavili tragove: „Sa krova mrtvog doma vire letve, gdegde, vetar odneo crepove, u ambarima sklonjene starudije, useljene gugutke na ormanima svile gnezda, nekadašnja soba pravi kokošinjac i kolevka bačena u jarak“. Da bi pesnik zaključio u jednoj strofi: „Mrtvi dom./ Eto šta je ostalo na kraju/ od svega što me je ohrabrivalo u mladosti“.U brojnim pesmama Lukić stvara pesmu od mogućeg predloška sasvim kratke i vrlo neobične priče. Neobične, u smislu datosti samo odabranom pesniku svojstvene moći da često vidi ono što drugi ljudi ne vide, ili ako ga i vide, gledaju ga drugim očima, drugačije od pesnika.
Одломак из књижевне критике, објављене у првом двоброју крагујевачког часописа Кораци, за 2010. годину
Нема коментара:
Постави коментар