ЛУКИЋЕВСКИ ЗАГОНЕТНИ ПОГЛЕД ПРЕРУШЕНОГ ПЕСНИКА ИЛИ
АНЂЕЛА
....
Некадашњим уредницима
споменутих издавачких предузећа, УРЕДНИЦИМА ЈАЗОВА, међу којима има
читав низ "угледнијих" послератних српских песника, пресудило је ВРЕМЕ;
или, боље рећи, антологичари који су дошли деведесетих година. Баш оне
Лукићеве стихове које су споменути “другови уредници” избегавали да објаве,
господа антологичари су радо увршћивали у своје нове антологије.
Да ли је (не)тачно,
претерано, ако се каже, данас, када се баци дуг поглед уназад, да је једини
и прави песник ЛИНИЈЕ ПРСКАЊА епохе Хокус - покуса Мирослав Лукић?
Међутим,
овај песник није само песник линије прскања епохе, већ и песник прскања
унутарње свезаности, отуђености, погубности велике суше, рак - ране бастиона књижевног
и сваког другог официјализма.
2
Постоји
још једна фотографија на коју желимо да скренемо пажњу. Први пут је била
објављена у првом издању АРХИВА У ОСНИВАЊУ, 1 - 2, 1996. године, на шестој страници.
"Мирослав Лукић на обронцима Хомољских планина. Као студент, 1972. (Снимак
Микана Аничића)."
На тој слици, у белом
монтгомери мантилу, на висини, на бреговима, на чистини, двадесетдвогодишњи
песник разбарушене косе, незаборавна и лепа лица, смело гледа у будућност,
можда чак са радосним осмехом. Већ је песник, усправан, издвојен, као брест
изнад коприва, и у позадини иза њега оцртава се величанствена перспектива,
планина на којима је рођен и одрастао.
Две
необичне фотографије, које се памте и које је снимио један сликар. Случајно?
Зар има ишта случајно на свету?
На
првој фотографији, реч је о оној којом започиње овај осврт, песник седи усред
равнице Мачве, на "престолу" извађеном из дубина реке Дрине. На другој,
на обронцима Хомољских планина, песник стоји величанствен, као неко усамљено
дрво (како иначе, узгред буди речено гласи наслов једне од његових најновијих,
књига есеја о односу мита и метафоре) ...
Може ли се дефинисати поглед песника на обема фотографијама: на првој на
којој можда поглед песника призива анђела, у анђеоској одори, или на другој, на
планини, на висини, на чистини, где тако смело, радосно и уверено гледа у
будућност или на грозницу Творчеву, којој би да се преда до краја?
Може
ли о томе поуздано да говори књижевни аналитичар, песникови пријатељи, или
непријатељи, млађи брат, свеједно? Или тајну тог погледа, можда, једино зна анђео
са лампом?
Понекада
ми се чини да је грчка фамилијарност врло важна ствар, али у васколикој српској
поезији, па и књижевности, од почетка па до краја другог миленијума, изгледа да
није био велики број оних који су разумевали суштину те важне ствари. Покојни
Станислав Винавер јесте. Велику грчку фамилијарност у српској поезији нико
пре Мирослава Лукића није био постигао, јер та фамилијарност тражи не
само дизање него и спуштање
у лествици бића. Она тражи опште сналажење и свуд. Обични људи и ствараоци на Балкану
ближи су том осећању грчком од Италијана, Француза, Шпанаца, Немаца; они опште
са својим јунацима и полубоговима и без вулгарности која не признаје никоме
ништа; Балканци имају породично осећање према свима и свакоме, нарочито у
највишој, најзрелијој поезији, народној. Лукић је дошао из једног драгоценог
региона непресахле
традиције, старобалканског
наслеђа. У детињству је био под огромним утицајем, не научних открића,
рентгена, атомске бомбе, ступања на Месец, већ - Мита. Винавер је на Сорбони
студирао физику и дружио се са зеленим и љубичастим пламеновима, који су
буктали из разређених лампи лабораторија; Лукић је био вођен фењером анђела. Светлошћу.
Религијом и мистиком.
Међутим,
овај песник је човек свога доба, и његови стихови, романи и есеји, често имају
снагу рентгенског снимка.
Непогрешивог.
Лукићу је Рентгенов апарат помогао да види како се материја "развејава
у зрачење и у светлост", и
њему је то , као и Винаверу, изгледало реалније но "груба и случајна
веза, ова прерушеност живота, ова лажна спокојност,... окорелост око пламена и
око треперења".
Дух
Лукићеве тајне стваралаштва као да долази из хиљаду и једне ноћи; с љупкошћу и
лукавством лепе принцезе Шехерезаде. Тај непознати дух, изванредно суптилан,
уман, чудесан, као да навире из боце у којој је био затворен тридесет
векова. Ослободила га је
материја, као Ариела, суптилнија материја но све друго што се да замислити,
чудесна, раскошна, својим једним најмањим напором, чини се. Винавер је
обожавао, као физичар, материју. Лукић, као песник, није подцењивао ни материју
ни Дух. Његов дух није сам собом везан; он има снагу бесомучне трке и полета
материје. Пре свега, дух овог песника није - безличан. Тај дух се може поредити
са апстрактним етром који је свуда и на сваком месту, кроз чије се ткиво све
догађа и који је прожет (све)истином, кристалима соли слутње и врховним укусом. То је песник који је уронио у јаву
као у снове, и у снове
као у јаву, желећи да буде
што ближе и духу и материји, слободи и фантазији. То је песник који је на крају
ХХ века у српској, европској и светској књижевности понајвише одмакао од ропства
и од правила...
Учио сам од Мирослава
Лукића, и научио шта је цео проблем песника, налажење оквира, организовање
оквира који је могућан, да би подржао осећања. Васиона је крајњи оквир и
сасуд и нигде не постоји побуњени кутак другог и трећег реда: садржај песника
је свугде.
Да
ли на то упозорава прст, поглед и књига прерушеног анђела или песника на
фотографији о којој је реч?
3
Лукићев
песнички опус је ризница, добро осигурана и утврђена. Не могу је опљачкати
варвари и разбојници; то је одбрана песништва и истовремено испуњавање дужности
песника с краја 19. и 20. века, дужности које они нису у потпуности испунили:
омогућавање високе културе стварањем база у родном језику и иживљвањем
најзначајнијих и врховних чежњи.
То
што је створио, то је поклон будућим нараштајима. Јер, Лукић је истовремено и
савременији но ико, и смелији и поноснији него други песници и тврдо иде са
временом и није у његовом запећку. Он је и довољно модеран, и за Европу и
за свет, јер је у читав свој
рад уложио много напора, тешког понирања и благодарне екстазе, али је истовремено
и древан.
Он се мимо благослова и
пристанка лене, официјалне и паушалне српске књижевне критике, није ограничио
на површно и артистичко, на подупирање ове или оне струје, овог или оног
књижевног клана.
Лукић није, што сматрам врло
битним, кукавички избегао изазове претходних песничких нараштаја : мистично
искуство, песнички лавиринт. Лукић
није побегао од реалности; вратио јој се и враћа јој се са неисцрпном енергијом,
као што се упорно и стрпљиво враћа стваралачким књижевним идеалима; и зато је
он победник, јер се подао интуицији која наилази на песнике после очајних пораза,
подвргао се дубљем сређивању које је било неопходно. Надокнађивао је све што је
пропуштено. Силазио је до дубина до којих су силазиле раније генерације у
Европи, уронио је у мит, у мистику и религију, и по цену напора целог бића дао
је дела, књиге песама, романе, есеје, која су имала и сву драж новине (не
књижевне самоубилачке авантуре!), и духовну истину која је одавно била потребна
народу којем припада рођењем.
И неће бити чудно ако баш
његово Дело омогући, или помогне унутрашњи живот Срба, Словена, и њихова
изражајна помоћна средства. Лукић је почео стварати
готове дефинтивне песничке
изразе, неку врсту коначних сведочанстава, који су потребни српској култури и
књижевности, да би се они који долазе после њега могли не само томе успротивити,
или са Лукићевим Делом порвали него и да би
се снашли у роју и вашару
других сензација и чувстава, да би се могли томе Делу не само одупрети него и
ограничити, оивичити и извијугати.
Годинама сам био издавач
дела овог писца, а то је повлашћена позиција.
Бити издавач једног писца
значи бити и сведок, бољи и поузданији од других. То је одлучило да савладам
своју уобичајену скрупулозност и напишем ове редове.
Скоро осамнаест година млађи
од мојих коаутора књ. На ветру, на чистини, на висини, ја ипак нисам
имао ни једну илузију када је реч о нашој пионирској књизи. Нисам написао :
студији, јер та књига то, можда, и није, није један прецизно израђен и стриктно
примењиван систем естетске анализе; она је слободно постављена, неукалупљено, и
ослања се на интуитивно продирање у дело и личност писца. Не инсистира се у њој
на целовитости психолошког портретисања; не.
У
анализи Лукићевог дела и његове личности, дат је значајан простор унутрашњем осветљењу
једног несвакидашњег талента, који је готово деценијама таворио на периферији
српске књижевности. Да је овај вишестрани писац сакривен, пре свега
од троглаве моћи актуелне
српске књижевне критике и њених невидљивих спонзора из сенке то је била полазна
премиса књиге. Не и најважнија.
Та књига је, за почетак,
смело пронашла главну артерију Лукићевог стваралаштва, дотакла је њену крв али
и душу, одгонетнула је ЛУКИЋЕВСКИ ЗАГОНЕТНИ ПОГЛЕД ПРЕРУШЕНОГ ПЕСНИКА ИЛИ
АНЂЕЛА, и може бити подстицајна за
потоње истраживаче једног
позамашног и богатог опуса, и за - проницање у тајну стваралачког развоја
песника, који је, судећи по плодовима, био и јесте уравнотежен и пожељан...
Моја књига Јеванђеље
Мирослављево, пошла је од књ. На ветру, на чистини, на висини. Пошла
је даље – од изванредне подлоге. Она је имала неопходну интелектуалну условљеност:
све оно што треба да појача, утврди, да ушанча
положај дубљих и
истанчанијих интерпретација. Међутим, када је реч о Лукићевој поезији у најужем
смислу речи, она није много тога ни дотакла. Била је написана само зато, ма
колико то парадоксално звучало, да би се написала ова књига!
Ова књига, истовремено,
покушава и да спасе образ текуће српске официјелне књижевне критике, али и да
уђе у још истанчаније анализе Лукићеве поезије.
Лукића је тешко упоређивати
с другим балканским или српским писцима; са Андрићем, или Крлежом.
Лукић јесте поникао, као и
Андрић и Крлежа у средини у којој су, не само до Првог и до Другог светског
рата, него и после, неки даровити писци сужавали своје дело беспомоћношћу
провинцијских видика. Крлежа је био и остао нестрпљиви путник на широким пољима
духа, али је као песник и прозни писац завршио у забораву, јер у његовом делу,
као ни у Андрићевом, нема пожељног прожимања религиозног и мистичног. Дела
Андрића и Крлеже израз су једне замашности, дакако, ретке не само за
југословенске и балканске прилике, него и за европске, али ипак, та замашност
није пробила свој пут у широке токове светске књижевности.
Немојмо се заваравати.
Андрићева дела је, пре него што је добио Нобелову награду за књижевност,
штампала држава, она Титова, на више језика; улагање се исплатило, али само донекле.
Лукић поседује ту
андрићевско – крлежијанску обилност дела, разноврсност књижевних радова у
којима се објављује његова вечно узнемирена радозналост; али, Лукић поседује и дух
литургијски.
Лукић не болује од онога од
чега је боловао Крлежа; није наиван да верује да уметник може, и да треба томе
декларативно и стварно да тежи, изравњању провалија историје, судбине и живота
ХХ века. Није представник тендециозне
књижевности, конструктивне,
књижевности делимичних истина.
Личност и слободу овај
песник друкчије доживљава и објављује; искреније; није патетичан. Зато је низ
његових књига излазило у шињелу тзв. Пишчевих издања.
Близанац овог песника је
многоочита вода – вода уметности будућности, пре свега његова поезија, која
тек чека своје читаоце, и на језику на којем је испевана, и на другим светским
језицима.
Јер да није тако, разуман и
трезвен какав јесам, зар бих објављивао књиге овог писца?
Да ли је могуће да такав
песник уопште постоји? - Тако су се питали ретки читаоци који су били у прилици
да читају његове књиге, у Србији, али и по свету, не упознавши га лично. Тако
бих се и ја, можда питао, можда сам се и питао посматрајући фотографију песника
на "престолу" у одори анђела, јер то је једна од најнадреалнијих,
најневероватнијих фотографија које сам видео (можда тако изгледају анђели у визијама
мистика?).
Ја знам да постоји;
сведочим. ...
_______ одломак из књиге Александра Лукића: Између митарења чудовишта и уметности будућности, Пожаревац, 2011.
Нема коментара:
Постави коментар