 |
| (Политика, Културни додатак, бр. 19, субота 18. август 2007, стр.2) |
ВИЈУН
На брштоку тик уз вир бејах
годинама сакривен за старим стаблима
врба одакле осматрах бутине девојака,
старијих коју годину од мене.
Толико дуго крчмих ту слику
у маштаријама. Те светле женске бутине
углачане кундаке у памћењу.
Оне са вретеном у руци одмотаваше
конац низ таласе реке,
младе и гиздаве жељне љубави,
беху одреда.
Изворчић са водом зеленом а над њим леска,
зрневље лешника са грана. Златна икра.
Ту је чист крај.
Речна трава подсећа на дечије чуперке,
у брзацима врхови јова налазе огледало.
Након свега ја сам онај крупни коњски зуб
избачен после поводња на спруд златаст,
песковит, оцеђен.
Мрешћење риба у плићаку Пека,
узмућен муљ, кључање воде за рибљим перајима
наличи мом сећању.
Вијун из муља,
помаља главу.
Пошто утихне рибљи мрест – дунуће ветар
и заљуљати брест над водом. Са месечином ће
се плићаку реке привући грабљивице.
Икре је и превише, заситиће незване госте.
АРКАДИЈА
Хероји револуције кисну обучени у
залеђене капуте бронзе. Ничем се не надају
осим да
их време може однети на ђубриште
или у
топионице где би, исцурели на брзину.
А после
свега добили другачији изглед.
Засад
чавке на гранама, брбљиве и досадне
отресају
кљунове лево десно, над њима,
бришући о
гране нечист, као да откидају
парче по
парче меса са стрвине
Колико
јуче, што се уобичајено користи
у нас,
ако је реч о грађанском рату,
ту су клечали и молили за живот
младићи мимо воље мобилисани.
Били су почаствовани да гледају сопствена
смакнућа, како им пуцају у потиљак
по кратком поступку.
Преживелих није било. Као што бива
у тим
приликама, закопани су плитко
у
гробове. Два ашова под земљом.
Тек да их
не разносе животиње.
Дрвећа су сахнула над стратиштем склепаним
у нужди тренутка. И пошто време прошло
а ни
време будуће нису ничији савезник,
указа се гола
ледина, из земље уместо корова
и четки
шибља, кртих костура вероватно,
изронише
белуци камења. Беше то љубав младића
штоје настојала да се објави свету.
Нико се
не усуди да узме белутак,
и понесе га
кући, жени на дар,
са таквим
камењем, та, зар није обичај да
се
притисне туршија у каци. Строги и наивни
мужици,
чекали су да земља поравна камењар.
Да се не објави какво друго чудо
на том
месту, попут оног о коме су слушали,
кад је Христ
заплакао на икони у току службе;
док су при памети били збијени као мишији
репови, од камењара су саградили апсану
са одвојеним самицама. Да не иду далеко од кућа.
Малену и мрачну колико да човек може да седне
на под.
Пљували су по мени што забадам
нос где
му није место. Ружили ме где
год су
стигли, што се не понашам
прихватљиво
по заједницу.
Ишчуђавали:
зашто морам да штрчим.
Курвини синови сумњајуу сваког.
Ни сенке не
воле за собом да виде.
Тешило ме
је да нисам једини који не хаје
За хероје
- забодене ћускије у центру града.
Сшварје
билајасна од почетка.
Мени је
стало до јаука, до разумевања
крикова младића уморених пред зору.
Не смета
ми већина, бездушна и разуларена,
она има право на ту дозу колективног лудила,
да се претвара да ти млади људи
нису никада живели међу њима,
да никад нису чули за њих.
Ја сам веровао даје живот човеков
важнији
од свега. И даје мртвима време
да пођу
својим кућама. Макар им се .
више нико
не надао, ред је да пођу кући.
Да их откопам и вратим у завичај,
најмањеје
што сам могао учинити у овом часу,
да их
сахраним на неком брегу,
одакле се
пружа боговетни видик.
Ето на чему сам инсистирао. Ваљда сам
збот тога рођен. Да се ужасавам
ратоборног језика Аркадије.
Из књиге „Јаспис", Народна књига / Алфа, 2007
 |
| Цвеће са спрудова са плавим златом.Фотографија Ивана Лукића. Прокопиевдан 21. јул 2013. |
Нема коментара:
Постави коментар