РАЗМИШЉАЊЕ О ОРФЕЈУ И СОТОНИ ДАНАС / Александар Лукић

СВЕКОЛИКА БИБЛИЈА говори и сања истовремено док најављује коначну пропаст насилника и уздигнуће малених. Израелац сања о сили која се намеће трајно, а сила којом се човек може наметнути јесте на првом месту сила руке и бокова, снага колена која не клецају, срца која остају постојано у борби. Богати и зликовци црпу своју силу из свог богатства, то је саблажњива сила. Постоји сила у служби Бога, постоји снага у слабости. Постоји сила у служби Сотоне. БИБЛИЈА овим означује биће које је само по себи невидљиво, али чије је деловање или утицај несумњиво у поступању других бића (зли или нечисти духови) или пак у напасти. Сотона или зли духови имају моћ над грешним човечанством; свака болест је знак Сотонине моћи над људима. Суочавајући се с болешћу, опседнутошћу, Исус се суочава са самим Сотоном; дарујући оздрављење, он побеђује управо Сотону.

Насиље произилази из силе, и оно није само сурово разарање, силовање, преступ, већ и много шта друго и у њему треба препознати и ЖИВОТНУ СНАГУ из које оно извире а које је - и остајући таквом - склона разорити сам живот. Позивање на БИБЛИЈУ има смисла, јер она не обмањује описујући насилничко стање у којем се налази човечанство, животне снаге и силе смрти налазе се у привидној равнотежи. БИБЛИЈА исто тако, и пре свега, открива да есхатолошки идеал о оном времену када ће се размахати живот без насиља може постати стварност у Исусу Христу. Насиље је старо колико и људски род. Убивши Авеља, Каин је починио насиље: "Крв брата твога из земље к мени виче" - каже Бог. Исус је дошао, запањујући своје савременике и све људе сложеношћу свога понашања. С Исусом је краљевство Божје нагло наступило и оно, супротно очекивању Израелаца, изазива насиље. Својим доласком краљевство Божије покреће насиље које је тешко описати, али га Исус не крије. Исус се буни против неправедног поретка који је препрека краљевству Божијем утолико што не прихвата то краљевство. У односу на насиље што влада светом, Исус наступа одрешитије него Стари Завет. Исус је први био жртва насиља. Он се одупире напасти да краљевство Божије успостави НАСИЛНИМ СРЕДСТВИМА. Одбија да буде револуционар политичар и да славу стекне не подневши жртву Распећа, Крста. Исус није проливао крв других, пролио је властиту крв.

А Орфеј? Славни митски певач и свирач, чија је песма помогла Јасоновој дружини, Аргонаутима, у многим тренуцима искушења, враћајући се из Колхиде, задржао се у Тракији, и ту оженио Еуридиком и наставио да живи међу дивљим Киконцима. Еуридика је, бежећи од силеџије Аристеја нагазила на змију која ју је ујела и усмртила. Орфеј је храбро сишао у подземни свет, надајући се да ће вољену жену повратити у живот. Својом песмом задивио је Харона, Кербера и тројицу судија у подземном свету и Хадово свирепо срце је толико смекшало да је пристао да му врати Еуридику, али под условом да је не сме погледати док не изађе на светлост дана. Враћајући се из подземља Орфеј је непрестано свирао, показујући тако пут вољеној жени. Не могавши да одоли љубави, Орфеј се у једном тренутку окренуо да види да ли га Еуридика прати - и то је био крај : изгубио ју је заувек. Несрећни певач вратио се међу своје Киконце, и кад је Дионис са својим менадама стигао у Тракију, Орфеј је одбио да му укаже поштовање и прихвати његов Култ; чак је своје сународнике учио другим обредима и мистеријама, што је Диониса разбеснело, па је нахушкао своје менаде на њега. На некој свечаности, док су чекале да мушкарци уђу у Аполонов храм, у коме је и Орфеј био свештеник, менаде су изненада дохватиле пободена копља испред храма, ушле у њега, поубијале све мушкарце, а Орфеју одсекле ноге и руке, потом и главу, и све то бациле у таласе реке Хебро.Али Орфејева глава је пливајући матицом реке стално певала и тако стигла до мора, па и даље. И тако даље.

Ова легенда старе Европе осим што је у приличној мери потресна, поучна, може бити врло захвална као полазно становиште у разматрању нове / старе теме: књижевност и насиље, односно данашњи песник и насиље. И Орфеј, и Христ, падају као жртве насиља.

И многи песници у овом ХХ веку завршавају трагично, као Орфеј и Христ. Говори се о неумитним законима историје. Владика Николај Велимировић, пак, каже: "Не постоје никакви историјски закони.Постоји само морални закон Божји. Руководећи се тим Законом божјим или газећи га – у име ко зна чега све не , а пре свега насиља, додајем ја - човечанство је клецало на знојном и крвавом путу час ка Богу час од Бога". Велимировић каже: "Постоје само две опредељене и једна неопредељена воља, света воља Божја, пакосна воља сатанска, и између њих воља човечија" (Жетве Господње, Њујорк, 1953, стр. 36).

Сва је историја човечанства у оквиру ове три воље, каже Велимировић.

ИСТОРИЈО, наша моријо,

Проклет био ко те створио.

Да тебе није ми бисмо давно

Отишли далеко, предалеко.

сматра Милован Данојлић. И још каже:

Сви се жале и свима фали

Или у кући, или у штали

Против нас је трочлана мафија:

Кремљ, Ватикан и Географија!

Данојлић се затим обраћа Светом Сави, уверен да "прозори су наши ћорави" и да:

Не бије нас Турчин на Морави

Него баксузлук и рђав глас.

Је ли историја заборавила овај народ? Има ли и колико смисла призивати је, ту историју која је

другде узела велики захук

у слободи и у једнакости?

Зар нам је оставила само, заиста:

тај зид, где паук

Празнину никако да премости!

Магистра, бедан си нам дала наук:

Како се од муке другом пакости.

Шта је то историја и какву то историју призива песник:

Смилуј се, посети дворе наше,

Испекли смо ти целог вола

За гозбу, и све су пуне чаше

Вина, што густо је као смола.

Свако те чека попут паше,

Да му се приклониш сасвим гола!

Песнику је стало до катарсе:

Дођи, опери нас од увреда,

Донеси нам памети, знања и воље,

Излечи нам душу од уједа

Што их зададоше муве и зоље!

К нама дођи, не иди код суседа,

Јер и он не заслужује ништа боље!

Данојлићева књига песама ЗЛО И НАОПАКО (БИГЗ, Београд, 1991) обилује примерима, искуствима и размишљањима на тему живота и историје, историје и зла, насиља и зачетка отпора, цивилизације и културе. У песми Моја домовина , Данојлић се пита: "Јесмо ли криви што нас има" свуда, и каже јетко:

Историјо, курво, хајде, обрежи

И мене у цркви Самодрежи

Ако ти хоћеш, прећи ћу и сам

У католичанство, или у ислам :

Мујезине, брате, не презири ме,

Променићу име и презиме,

Да не будеш усамљен, и једини

Окренут Меки и Медини

Ако треба, постаћу уштва

Рад пријатељства, слоге и друштва.

Прилагодићу се свакој мањини,

С курјацима урлати у планини,

Зелен ћу постати као шпинат,

И од мене ће остати само мој инат!

Данојлић је написао и изванредну песму Човекове муке, где на непуних пет страница, дирнувши у многе табуе најновије историје и сишавши у њен пакао, показује шта насиље и књижевност могу. Насиље је, чини се, увек више могло од књижевности. У изванредној песми Мучитељи и жртве, Данојлић вели :

Једни су мучитељи, други жртве;

Жртвама је час теже а час лакше

Ко је изумитељ игре нездраве?

Ко свира на тој лудој свирали?

Данојлић покушава непрестано да нам представи ту представу и тај комад у коме су многи "играли" и не знајући то. У песми Буђење на крају века Данојлић повлачи завесу и указује се језива сцена, а на њој они, ми

Одрасли у ропству и хајдучији,

Браниоци народне груде,

Од мученика најмученији,

Међ паметнима највеће луде,

Вино, у нашој што је вучији,

Једанпут хвале, други пут куде

Такви смо какви смо. Да смо друкчији

Родили бисмо се негде другде.

Гаси се век.Олази воз,

Утекла риба, омашио лоз,

У руци нам остало пола удила,

Све се сурвало скроз - наскроз,

Гадост је себи пресудила,

И сад, пробуђени, видимо: Броз

Чудовиште је из нашег тужног лудила.

Београдска "Политика" је у првомајском броју 1990. године објавила моју песму Вампировићи, назначивши да је из моје збирке Повратно коло, која је у то време већ неколико месеци чекала у "Просвети" да буде објављена. Ево те кратке песме:

Села су десетковали, стоку поклали као вуци /

и развукли по спрудовима. Најбоље комаде меса / приграбили

су себи, а остало препустили вранама. / Не крче

путеве, него газе и ломе што им се испречи. / Долазе из

ритова и баруштина које базде на карабит. / Говоре неразумљиве

речи. / Терају магарце претоварене робом

сумњивог порекла. / Има их доста, не могу се пребројати,

као ни мрави.

Што се тиче осталих песама у том рукопису, већ су биле објављене, највише у Књижевној речи, Летопису МС, Савременику и Развитку. Тај рукопис је чекао у "Просвети" пуне четири године, и летос, кад је промењено руководство, и кад је "Просвета" почела да објављује извесне књиге, мени је рукопис, који је у своје време прихваћен, враћен, без образложења. Већ припремљен за штампу, рукопис је уместо у штампарију, стигао натраг у Пожаревац, у моју фијоку!

Насиље и моћ имају мноштво обличја ; постоје читави обреди спутавања, онемогућавања и гушења. Постоји тиранија медиокритета, што другим речима значи: не постоји воља да се, како би Данојлић рекао, погледа "у очи пуној истини"!

И врсни и неврсни духови - "земље огрезле у дугове" - "провртни и превртни" - постали су незаменљиви, то јест: вечити и бесмртни, мучећи своју муку:

Променити име, а суштину

Гурнути у мрак и маглуштину.

Извући се тако смионо

Да се сачува и то, и оно.

Лагати весело, по домаћи

Али се с власти не помаћи,

Пресећи, а да остане несечено,

Рећи, а да није речено,

Јуче комунисти, сад социјалисти,

Ал' увек исти, увек на листи!

Заменити лево за десно, па затим

Наставити путем познатим,

На суво извући све моћнике

А жртвовати помоћнике,

Открити старе прње у ходу

Не напуштајући команду и мост на броду,

Због пуног чанка и чиније

Одступити два корака од линије,

И, свако под окриљем свог племена,

Сачекати боља времена.

Ево, прикупљају се врсни духови

Да преспавају зиму , као пухови...

Песму Завршни рачуни Данојлић завршава овако:

Поново се родити, али само / Као мушица кратковека, /

Не питајући докле ни камо / С невином тупошћу

прачовека. / Пола века, век сам читав чекао / Не знајући

шта чекам и шта ме чека, / С тобом, бесмислице лепорека.

А Посланицу непријатељима : Верујем у знамења небна

и изваннебна, / Њима потчиних свој правац и своје сопство.

/ Скупих у себи све што ми за живот треба : /

Пријатеље и непријатеље, потомство, слободу, ропство. /

Уста су ми на пети (храним се из родног тла), /

Равнодушан према добром и према злом удесу. /

Непријатељи моји руше се од зла / које не успеше у мене да

унесу.

Мирко Ковач (в. у књ. Европска трулеж, Београд, "Просвета", 1986, стр. 69) расветљавајући однос писац и политичка тврђава уочава : " На писце који служе властима умерени људи гледају с презрењем, а сама власт с неповерењем, јер тачно зна да ће они, кад се разочарају,постати њени огорчени противници. И заиста, веома често, отпадници су постали љута и непомирљива опозиција.Ту судбину су делили многи писци, бивши најамници, али још постоје различити начини њихове пропасти. Многи су доживели властиту моралну ерозију, поготову кад је историја разоткрила њихове вође као имбециле и убојице".

Многе од тих "корисних писаца" је већ прегазио, или ће прегазити, онај Милошев Слон Историје. Осим прве књиге песама У вагону Розанова, објавио сам још две: Оснивач подземне престонице и Страшни суд (1991), актуелне, не само по томе што су дирнуле у многе табу - теме, већ пре свега, верујем, по томе што су биле несумњив израз суочавања са најстрашнијим и најдоминантнијим злом и насиљем, не само овог ХХ века, него и минулих. Моју другу написану књигу Вампировићи или Повратно коло велики београдски издавач није смео да објави, претпостављам, бојећи се насиља политичке тврђаве.

Но, данашњем песнику, истинском, не вреде никакве жалопојке, а што се тиче освртања, оно као и за Орфеја може бити кобно: па ипак, данашњи песник треба да има храбрости да се осврне, да још једном сагледа све, по цену да никада не види своју Еуридику. Политичка тврђава, сам израз упућује на милитаристич ки, војни вокабулар, има свој, како Ковач каже, "онај већ гласовити рекламни хит једног погребног предузећа: Ви само умрите, а остало препустите нама! - Погребници у тоталитарној држави опустоше те још за живота, и ти си само мртвац за којег они живе, или слепац за којег они гледају. Али твој људски мото требало би да буде : - Свет ћу гледати својим очима, његова добра и његова зла! И нећу се предати ни мртав!"

Књижевност је - како пише Ковач – ПОТПУНИ ДОГАЂАЈ. Књижевност би могла да тежи заштити светости живота, мада у том свом науму има много мања средства од парламената и кабинета ратних, или неколицине, или само једног моћника. Свако насиље, оно најмање и оно највеће, прожето је злом, у коме је помешано опако, зверско и свирепо. Нема сигурног лека како да се човек спасе од тоталног насиља, једини лек је онај који важи и за кугу: бежати од њега што даље и што се брже може.

Паунд пише 1918. године: "Критика није ограничавајуће описивање или скуп забрана. Она обезбеђује утврђене полазне тачке. Она може раздрмати тромог читаоца. Мало тога што је у њој добро углавном се налази у залуталим реченицама".

Мајка свих ствари, рат ( Хераклит) - породила је толико наказа и чудовишта за коју би не пет, него пет стотина страница текста било премало! Животи и крв грађана су веома вредни.

"Крв грађана то је малтер којим се зидају државе тирана; стога би свак морао да настоји да се у његовој земљи не подижу такве палате", написао је Франческо Гвичардини (Андрићев превод).

Насиље је старо и има старе облике; књижевност би могла нешто да учини,  прежући човека у нове облике, иако се он тешко преже. Орфеј данас не мора да силази у лимб и пакао, довољно је да закорачи преко прага своје собе и осаме. Миодраг Павловић у песми Силазак у лимб каже:

Чудовишта се тетурају, / не зна се њихова врста, / сличне

су уљу кад се проспе, / језичине им ко влажно рубље по нама

/ и преко свега мастило неписменог мрака. / Чудимо се како

нам поглед још ради / и саветује да се склонимо под земљу

; / није баш рат, али пођи да се скријеш / међу бившу гамад

/ што нам сад изгледа весело и чедно / у поређењу... сва су

поређења пала / и око је свачије разроко. / Ко зна где су

врата? / Божанско последњу поруку шаље / преко мрклог

мрака.

Ти стихови из давно објављене књиге СВЕТЛИ И ТАМНИ ПРАЗНИЦИ, актуелни су и данас.

Андрић је преводио Гвичардинија, не Макијавелија, који пише смела упутства за идеалног владаоца - Гвичардинија, дакле, који бележи ситна искуства за ћифте и бирократе.

Гвичардинија, који је имао, као и Етјен де ла Боеси , аутор Расправе о добровољном ропству, узлете попут овог: "Тиранин улаже сав могући труд да открије тајну коју носиш у души; он ти ласка, води с тобом дуге разговоре,шаље људе који по његовом налогу постају с тобом присни да би те посматрали ; тешко је чувати се свих тих мрежа;али ако хоћеш да те не прозре, старај се о томе брижљиво и чувај се свом вештином свих ствари које могу да те одају,

не дај да те прозре и у то улажи онолико труда колико он улаже да би те прозрео".

Орфеј стоји на вратима пакла, данас ; окружује га апатија, чији је смисао, како је Јовица Аћин приметио у поговору књизи Маркиза де Сада Уживање у злочину (Градац, 1989, стр. 72),понављање, апатично понављање "апсолутно (...) равнодушно према истини и лажи, с оне стране је, тамо где влада разврат". Треба се чувати ума који је содомизован.

Равнодушност је гнусна ствар. Она је израз бестрасне хладноће која се захтева приликом вршења ма каквог злодела, насиља. Орфеј на вратима пакла присуствује примерним и непримерним перверзијама. Ор ф е ј  м о р а  д а  к р е н е  д а љ е  о д содомизовања, средишне де садовске перверзије, што даље од систематске јаловости. Према испиту невиности, испиту савести. Апатија и њено понављање, апсолутна апатија која људе "једина може одржати у стању перманентне трансгресије", обезбеђује напредак у злочину, у насиљу, у уживању

у злочину и насиљу. Аћин зна да је апатија "аскетска пракса, она је пракса радикалног разврата".

Мирослав Лукић, аутор изванредне књиге ЗЕМЉАНЕДОЂИЈА (БИГЗ, Београд, 1993, стр. 12) проговара о насиљу :

Ругоба овог доба гледа око себе

погледом глувонемог.

Храни се заборавом, губитком сена,

гажењем сенки.

Пари се са кучкиним синовима,

полуљудима полупсима.

Карике памћења служе јој

као предјело.

Прошлост је за њу само залогај.

Права су посластица за њу они

који своју главу носе у торби,

или у рукама.

Орфеј, прошавши кроз врата пакла, види догађаје у историји рода људског који као велико звоно, како рече Велимировић, звоне "на уши неглувима и позивају њихову савест на узбуну". Присуствује им. Присуствује бирању између Бога и сатане, бирању између добротвора и злотвора, бирању између Исуса и Барабе. Иако на избору добија бараба и Зло и Насиље, што потврђују сви песници на које сам се за ову прилику позвао, Орфеј треба да стреми Истини, да ни за длаку не одступи од ње, јер онда за километре одступа од правде и поштења, за читаве светлосне године од Наде. Орфеј треба да избегава оно о чему људи говоре, моћ, јер она садржи насиље, а насиље производи несрећу. Насиље вређа љубав Христову и треба га зауставити и избегавати, да би избегли гнев љубави. Живимо у времену кад је порнографија

пријемчивија од љубави. Људи су заборавили да су гости и путници у овом свету. Толико њих се претворило у безобразне госте и путнике. Многи су се острвили и никада неће признати своју острвљеност. За свако зло у себи и свету они криве другога ; себе - никада.

Насиље прелази у навику, оно је постало део свакодневнице.

Циљ насиља је увек нешто коначно,смисао књижевности - бесконачно.

Народ или човек који верује у силу зла, који улази у ортаклук са злом, ближе је проклетству него благослову, ближе је смрти него самом животу. Не треба подцењивати мали број оних који су се научили стиду и поштењу, иако су они капи воде у океану рода злог и прељуботворног. Тој мнозини се и Христ обраћао скоро пре две хиљаде година, као отровним осицама, као лицемерима, као слепим вођама, као будала слепим, као змијама и породу аспидином. Милован Данојлић, проклињући историју као "морију", руга се онима који нису ништа научили, као ни људи који су живели у временима када је Христос по земљи ходио и чинио чудеса. Где је једно насиље, ту су одмах многа насиља. Тиранисати, светити се, пљачкати, уништавати, уживати у злочину, силовати, палити и жарити, маргинализовати, омаложавати, мрзети, ућуткивати, убијати, варати, лажно оптуживати, уходити, уцењивати, рекетирати, подмићивати, заводити - списак би могао бити и дужи! – песник усред пакла, ипак, треба да се окрене оној нашој пословици: ближа је кошуља од хаљине.Песнику остаје да понови молитву: "Чини добро прво својој браћи по вери, па својим рођацима, па суседима, па онда даљњим и по вери и по крви, даљним и даљним до најудаљенијих крајева земље. Да не будемо као неки такозвани интернационалисти, који су спремни да чине добро онима најудаљенијима, а да своју најближу браћу, по крви и вери, оставе да беспомоћно гину и умиру".

      ______ Из књиге Александра Лукића: Између митарења чудовишта и уметности будућности, уводни есеј. - Пожаревац, 2011.

Из огледа о богочовечанском реализму / Александар Лукић

 ЛУКИЋЕВСКИ ЗАГОНЕТНИ ПОГЛЕД ПРЕРУШЕНОГ ПЕСНИКА ИЛИ АНЂЕЛА

 ....

Некадашњим уредницима споменутих издавачких предузећа, УРЕДНИЦИМА ЈАЗОВА, међу којима има читав низ "угледнијих" послератних српских песника, пресудило је ВРЕМЕ; или, боље рећи, антологичари који су дошли деведесетих година. Баш оне Лукићеве стихове које су споменути “другови уредници” избегавали да објаве, господа антологичари су радо увршћивали у своје нове антологије.

Да ли је (не)тачно, претерано, ако се каже, данас, када се баци дуг поглед уназад, да је једини и прави песник ЛИНИЈЕ ПРСКАЊА епохе Хокус - покуса Мирослав Лукић?

Међутим, овај песник није само песник линије прскања епохе, већ и песник прскања унутарње свезаности, отуђености, погубности велике суше, рак - ране бастиона књижевног и сваког другог официјализма.

2

Постоји још једна фотографија на коју желимо да скренемо пажњу. Први пут је била објављена у првом издању АРХИВА У ОСНИВАЊУ, 1 - 2, 1996. године, на шестој страници. "Мирослав Лукић на обронцима Хомољских планина. Као студент, 1972. (Снимак Микана Аничића)."

На тој слици, у белом монтгомери мантилу, на висини, на бреговима, на чистини, двадесетдвогодишњи песник разбарушене косе, незаборавна и лепа лица, смело гледа у будућност, можда чак са радосним осмехом. Већ је песник, усправан, издвојен, као брест изнад коприва, и у позадини иза њега оцртава се величанствена перспектива, планина на којима је рођен и одрастао.

Две необичне фотографије, које се памте и које је снимио један сликар. Случајно? Зар има ишта случајно на свету?

На првој фотографији, реч је о оној којом започиње овај осврт, песник седи усред равнице Мачве, на "престолу" извађеном из дубина реке Дрине. На другој, на обронцима Хомољских планина, песник стоји величанствен, као неко усамљено дрво (како иначе, узгред буди речено гласи наслов једне од његових најновијих, књига есеја о односу мита и метафоре) ...

Може ли се дефинисати поглед песника на обема фотографијама: на првој на којој можда поглед песника призива анђела, у анђеоској одори, или на другој, на планини, на висини, на чистини, где тако смело, радосно и уверено гледа у будућност или на грозницу Творчеву, којој би да се преда до краја?

Може ли о томе поуздано да говори књижевни аналитичар, песникови пријатељи, или непријатељи, млађи брат, свеједно? Или тајну тог погледа, можда, једино зна анђео са лампом?

Понекада ми се чини да је грчка фамилијарност врло важна ствар, али у васколикој српској поезији, па и књижевности, од почетка па до краја другог миленијума, изгледа да није био велики број оних који су разумевали суштину те важне ствари. Покојни Станислав Винавер јесте. Велику грчку фамилијарност у српској поезији нико пре Мирослава Лукића није био постигао, јер та фамилијарност тражи не

само дизање него и спуштање у лествици бића. Она тражи опште сналажење и свуд. Обични људи и ствараоци на Балкану ближи су том осећању грчком од Италијана, Француза, Шпанаца, Немаца; они опште са својим јунацима и полубоговима и без вулгарности која не признаје никоме ништа; Балканци имају породично осећање према свима и свакоме, нарочито у највишој, најзрелијој поезији, народној. Лукић је дошао из једног драгоценог региона непресахле

традиције, старобалканског наслеђа. У детињству је био под огромним утицајем, не научних открића, рентгена, атомске бомбе, ступања на Месец, већ - Мита. Винавер је на Сорбони студирао физику и дружио се са зеленим и љубичастим пламеновима, који су буктали из разређених лампи лабораторија; Лукић је био вођен фењером анђела. Светлошћу. Религијом и мистиком.

Међутим, овај песник је човек свога доба, и његови стихови, романи и есеји, често имају снагу рентгенског снимка.

Непогрешивог. Лукићу је Рентгенов апарат помогао да види како се материја "развејава у зрачење и у светлост", и њему је то , као и Винаверу, изгледало реалније но "груба и случајна веза, ова прерушеност живота, ова лажна спокојност,... окорелост око пламена и око треперења".

Дух Лукићеве тајне стваралаштва као да долази из хиљаду и једне ноћи; с љупкошћу и лукавством лепе принцезе Шехерезаде. Тај непознати дух, изванредно суптилан, уман, чудесан, као да навире из боце у којој је био затворен тридесет

векова. Ослободила га је материја, као Ариела, суптилнија материја но све друго што се да замислити, чудесна, раскошна, својим једним најмањим напором, чини се. Винавер је обожавао, као физичар, материју. Лукић, као песник, није подцењивао ни материју ни Дух. Његов дух није сам собом везан; он има снагу бесомучне трке и полета материје. Пре свега, дух овог песника није - безличан. Тај дух се може поредити са апстрактним етром који је свуда и на сваком месту, кроз чије се ткиво све догађа и који је прожет (све)истином, кристалима соли слутње и врховним  укусом. То је песник који је уронио у јаву као у снове, и у снове

као у јаву, желећи да буде што ближе и духу и материји, слободи и фантазији. То је песник који је на крају ХХ века у српској, европској и светској књижевности понајвише одмакао од ропства и од правила...

Учио сам од Мирослава Лукића, и научио шта је цео проблем песника, налажење оквира, организовање оквира који је могућан, да би подржао осећања. Васиона је крајњи оквир и сасуд и нигде не постоји побуњени кутак другог и трећег реда: садржај песника је свугде.

Да ли на то упозорава прст, поглед и књига прерушеног анђела или песника на фотографији о којој је реч?

3

Лукићев песнички опус је ризница, добро осигурана и утврђена. Не могу је опљачкати варвари и разбојници; то је одбрана песништва и истовремено испуњавање дужности песника с краја 19. и 20. века, дужности које они нису у потпуности испунили: омогућавање високе културе стварањем база у родном језику и иживљвањем најзначајнијих и врховних чежњи.

То што је створио, то је поклон будућим нараштајима. Јер, Лукић је истовремено и савременији но ико, и смелији и поноснији него други песници и тврдо иде са временом и није у његовом запећку. Он је и довољно модеран, и за Европу и

за свет, јер је у читав свој рад уложио много напора, тешког понирања и благодарне екстазе, али је истовремено и древан.

Он се мимо благослова и пристанка лене, официјалне и паушалне српске књижевне критике, није ограничио на површно и артистичко, на подупирање ове или оне струје, овог или оног књижевног клана.

Лукић није, што сматрам врло битним, кукавички избегао изазове претходних песничких нараштаја : мистично искуство, песнички лавиринт. Лукић није побегао од реалности; вратио јој се и враћа јој се са неисцрпном енергијом, као што се упорно и стрпљиво враћа стваралачким књижевним идеалима; и зато је он победник, јер се подао интуицији која наилази на песнике после очајних пораза, подвргао се дубљем сређивању које је било неопходно. Надокнађивао је све што је пропуштено. Силазио је до дубина до којих су силазиле раније генерације у Европи, уронио је у мит, у мистику и религију, и по цену напора целог бића дао је дела, књиге песама, романе, есеје, која су имала и сву драж новине (не књижевне самоубилачке авантуре!), и духовну истину која је одавно била потребна народу којем припада рођењем.

И неће бити чудно ако баш његово Дело омогући, или помогне унутрашњи живот Срба, Словена, и њихова изражајна помоћна средства. Лукић је почео стварати

готове дефинтивне песничке изразе, неку врсту коначних сведочанстава, који су потребни српској култури и књижевности, да би се они који долазе после њега могли не само томе успротивити, или са Лукићевим Делом порвали него и да би

се снашли у роју и вашару других сензација и чувстава, да би се могли томе Делу не само одупрети него и ограничити, оивичити и извијугати.

Годинама сам био издавач дела овог писца, а то је повлашћена позиција.

Бити издавач једног писца значи бити и сведок, бољи и поузданији од других. То је одлучило да савладам своју уобичајену скрупулозност и напишем ове редове.

Скоро осамнаест година млађи од мојих коаутора књ. На ветру, на чистини, на висини, ја ипак нисам имао ни једну илузију када је реч о нашој пионирској књизи. Нисам написао : студији, јер та књига то, можда, и није, није један прецизно израђен и стриктно примењиван систем естетске анализе; она је слободно постављена, неукалупљено, и ослања се на интуитивно продирање у дело и личност писца. Не инсистира се у њој на целовитости психолошког портретисања; не.

У анализи Лукићевог дела и његове личности, дат је значајан простор унутрашњем осветљењу једног несвакидашњег талента, који је готово деценијама таворио на периферији српске књижевности. Да је овај вишестрани писац сакривен, пре свега

од троглаве моћи актуелне српске књижевне критике и њених невидљивих спонзора из сенке то је била полазна премиса књиге. Не и најважнија.

Та књига је, за почетак, смело пронашла главну артерију Лукићевог стваралаштва, дотакла је њену крв али и душу, одгонетнула је ЛУКИЋЕВСКИ ЗАГОНЕТНИ ПОГЛЕД ПРЕРУШЕНОГ ПЕСНИКА ИЛИ АНЂЕЛА, и може бити подстицајна за

потоње истраживаче једног позамашног и богатог опуса, и за - проницање у тајну стваралачког развоја песника, који је, судећи по плодовима, био и јесте уравнотежен и пожељан...

Моја књига Јеванђеље Мирослављево, пошла је од књ. На ветру, на чистини, на висини. Пошла је даље – од изванредне подлоге. Она је имала неопходну интелектуалну условљеност: све оно што треба да појача, утврди, да ушанча

положај дубљих и истанчанијих интерпретација. Међутим, када је реч о Лукићевој поезији у најужем смислу речи, она није много тога ни дотакла. Била је написана само зато, ма колико то парадоксално звучало, да би се написала ова књига!

Ова књига, истовремено, покушава и да спасе образ текуће српске официјелне књижевне критике, али и да уђе у још истанчаније анализе Лукићеве поезије.

Лукића је тешко упоређивати с другим балканским или српским писцима; са Андрићем, или Крлежом.

Лукић јесте поникао, као и Андрић и Крлежа у средини у којој су, не само до Првог и до Другог светског рата, него и после, неки даровити писци сужавали своје дело беспомоћношћу провинцијских видика. Крлежа је био и остао нестрпљиви путник на широким пољима духа, али је као песник и прозни писац завршио у забораву, јер у његовом делу, као ни у Андрићевом, нема пожељног прожимања религиозног и мистичног. Дела Андрића и Крлеже израз су једне замашности, дакако, ретке не само за југословенске и балканске прилике, него и за европске, али ипак, та замашност није пробила свој пут у широке токове светске књижевности.

Немојмо се заваравати. Андрићева дела је, пре него што је добио Нобелову награду за књижевност, штампала држава, она Титова, на више језика; улагање се исплатило, али само донекле.

Лукић поседује ту андрићевско – крлежијанску обилност дела, разноврсност књижевних радова у којима се објављује његова вечно узнемирена радозналост; али, Лукић поседује и дух литургијски.

Лукић не болује од онога од чега је боловао Крлежа; није наиван да верује да уметник може, и да треба томе декларативно и стварно да тежи, изравњању провалија историје, судбине и живота ХХ века. Није представник тендециозне

књижевности, конструктивне, књижевности делимичних истина.

Личност и слободу овај песник друкчије доживљава и објављује; искреније; није патетичан. Зато је низ његових књига излазило у шињелу тзв. Пишчевих издања.

Близанац овог песника је многоочита вода – вода уметности будућности, пре свега његова поезија, која тек чека своје читаоце, и на језику на којем је испевана, и на другим светским језицима.

Јер да није тако, разуман и трезвен какав јесам, зар бих објављивао књиге овог писца?

Да ли је могуће да такав песник уопште постоји? - Тако су се питали ретки читаоци који су били у прилици да читају његове књиге, у Србији, али и по свету, не упознавши га лично. Тако бих се и ја, можда питао, можда сам се и питао посматрајући фотографију песника на "престолу" у одори анђела, јер то је једна од најнадреалнијих, најневероватнијих фотографија које сам видео (можда тако изгледају анђели у визијама мистика?).

Ја знам да постоји; сведочим. ...

     _______ одломак из књиге Александра Лукића: Између митарења чудовишта и уметности будућности, Пожаревац, 2011.

ПОЉА ЧУДЕСА

69. Српски песник Александар Лукић у Москви (2012). - 109 одабраних фотографија. Фотодокументација "Заветине"

Љубав је вечна. Научи да волиш за живота.

Склоност праштања негуј. За праштање

човек увек мисли да има времена, ал, није тако.

Учини то – поклони себе другом.

Љубав је вечна. И да сумњаш у њу, а ти веруј да јесте.

Моје тело није вечно. Ларва свилене бубе, тек да знаш

живахна је, тај мали одвратни створ.

Мој живот, твој живот – једва каменчићи – огрлице,

затурене у недођији – бројанице од ћилибара.

Џабе за бројаницама од ћилибара трагају трговци -

ловци на реткости и антиквитете.

Љубав је вечна. И једно двориште које не сведочи

у прилог како је љубав вечна, ипак без љубави

не би било изграђено – близу мора, на самој обали,

или на обали реке то двориште симболично

названо „Поље чудеса“ са три грађевине скоро

прибијених у леђа: Криви торањ,

црква и гробље што подсећа на газдинску палату.

Иза дворишта почиње да се простире град Пиза.

Љубав је вечна. Чиста бела со звезда на ноћном небу

то говори. И водопад понавља да гајити треба љубав.

Фонтана што шикља увис, а потом се вода обрушава

у мало камено језеро на тргу.

Крај ње волео сам ваздух да удишем, у једном цугу,

волео сам тај свеж ваздух усред спарине,

волео сам те жене са хеленским бутинама

да гледам како промичу поред мене, тако младе

да би се осврнуле ка мени и посветиле ми пажњу.

Љубав је вечна. Док путујем кроз живот

и онда кад подсећам на мртву природу – робу наслагану

у неком вагону, и тад ме љубав немушта мами,

док путујем кроз Европу и расејавам тугу,

чежњу расејавам из мог малог срца

у ноћима кад најстварније патим од свих бића

незнајући зашто, час држећи страну посрнулом свету,

час пљујући га безобразно, туго неизрецива,

све ми то личи на љубав. На моју чежњу

што се обрела у несавршенсту.

Тренуци кад се нисам кајао

и часови у којима сам детиње искрено патио

због тебе љубави. Моје бело јагње у градини.

Љубав је вечна.

         ________ из  штампане књиге Александра Лукића, Кукавичлук, Пожаревац, 2013

Срби и Руси или један мали велики проблем

 Piše: Željko Cvijanović
Politički Zapad – Vašington i Brisel – evropsku integraciju onoga što nazivaju Zapadnim Balkanom vide kao dvostruki proces. Prvo, radi se o kontroli dela Balkana u kome Srbija zauzima centralno mesto – političkoj i vojnoj, odakle je NATO integracija neizbežan faktor na tom putu. Drugo, reč je o političkoj stabilizaciji „regiona“. (Treći faktor – ekonomska eksploatacija i gubitak suvereniteta – takođe je brutalno prisutan, ali nije karakterističan samo za to mesto, budući da je tim procesima zakačena cela Istočna Evropa, i ne samo ona.)
Da bi se ta dva procesa privela kraju – kontrola i stabilizacija – gledano iz ugla zapadnih geopolitičkih arhitekata, Srbija se mora radikalno oslabiti i staviti u potčinjeni položaj u odnosu na dva najjača nepravoslavna faktora – hrvatskog i albanskog (Tirana i Priština). I upravo to je osnovni smisao dvodecenijskog političkog procesa, koji se odvija uz intenzivno mešanje zapadnih sila. Veoma je važno, međutim, da čak i današnja Srbija, rasturena i očerupana, još uvek predstavlja suviše snažan regionalni faktor da bi ta dva procesa mogli da se smatraju završenim. Rečju, dezintegracija će biti nastavljena, i u Beogradu ne postoji nijedan politički faktor koji to ne zna i ne razume.
To znači da svako istinsko pristajanje u Beogradu na nastavak EU integracija znači pristajanje na još slabiju i manju Srbiju, i to u svakom smislu. To znači da oporavak ni u jednom jedinom segmentu nije moguć sve dok su na sceni evropske integracije. To, na kraju, znači i da Republika Srpska kao „prirodni“ geopolitički, nacionalni i kulturološki „nastavak“ Srbije mora da bude likvidirana u tom obliku; da će Vojvodina u najboljem slučaju imati još „specijalniji“ statuts nego u Ustavu iz 1974; da će Raška oblast i strateško područje oko Preševa biti teško održivi u ovom obliku; da će privreda biti u još gorem stanju; da će se nastaviti nametanje „promene svesti“ preko kulture i obrazovanja. Ono što od Srbije ostane – ako ostane – biće regionalizovano sa veoma jakim lokalnim vladama i slabom centralnom.
LEĐIMA PREMA RUSIJI Naravno, mnogi su se za dve poslednje decenije pitali zašto se politički Zapad za nosioce svoje politike na tom delu Balkana opredelio za Hrvatsku i Albaniju, a ne za Srbiju, zemlju dugih državnih tradicija i prostor u koji bi svakako morali manje da investiraju nego u jednu ovako dugotrajnu, skupu i obimnu promenu snaga, kakva je na sceni. Da se ne lažemo, nije da je Srbija bila nepokorna i svojeglava, nije da se nije nudila za to, čak i u vreme Slobodana Miloševića, koga je politički Zapad doživeo kao svog najvećeg lokalnog protivnika. Razloga je mnogo, i nisu bez izvesne logike: istorijska osetljivost Srba prema Rusima, religijski faktor, slobodarska tradicija jednog malog naroda, koja ga može činiti geopolitički nepredvidivim… Takođe nije naodmet i navesti kako su među opredeljujućim faktorima bili i jednovekovna dekadencija i umor srpskog naroda, koji su ga eliminisali kao dugoročnog činioca regionalne stabilizacije i kontrole. (Uostalom, neverovatna izgibija u Velikom ratu već je u Drugom svetskom Srbiju učinila pasivnijim faktorom, prebacujući glavno težište otpora na Srbe iz današnje Bosne i Hercegovine i Hrvatske.) U svakom slučaju, Dizraelijevu geopolitiku, nenaklonjenu pravoslavnim narodima Balkana, potonji geopolitički koncepti na Zapadu uglavnom su u izmenjenim uslovima nasleđivali, naravno, uz pauze u kojima su Srbi bili utopljeni u Jugoslaviju, kad je akcenat kontrole bio na unutrašnjem destabilizujućem faktoru, naravno hrvatskom i albanskom, i kada je ta zemlja predstavljala neku vrstu mostobrana prema Sovjetskom Savezu – u vreme Aleksandra Karađorđevića ideološki motivisanog, a u vreme Josipa Broza pragmatično.
Današnja Rusija, pomaljajući se iz svojih stogodišnjih tragičnih oluja, daleko je od savršene zemlje (o čemu će više biti reči u narednim tekstovima). Ali, bez obzira na njene protivrečne procese, ona se po drugi put od 1945. pojavljuje u neverovatnoj regenerativnoj snazi. Prvi put je za samo malo više od dve decenije od zemlje podeljene u građanskom ratu postala svetska vojna i politička velesila; ovaj put je za 14 godina Putinove ere od zemlje opljačkane tranzicijom, sasvim rastočenog identiteta, postala globalni lider koncepta nacionalnih država. Uz sve ogromne probleme nasleđene iz prethodnih decenija, ona ponovo uspeva da se iznese sa Zapadom, poljuljanim krizom. Iako Srbija nije deo prvog prstena njenog geopolitičkog fokusa, današnja ruska ponuda Srbiji nije konkurentna zapadnoj – ona je praktično jedina ponuda. Srpske robe, retki proizvodi jedne razvaljene ekonomije, lošeg kvaliteta i malih količina, svoj rast danas beleže jedino na ruskom tržištu. Ruska investiciona ponuda Srbiji danas iznosi više od pet milijardi dolara, uz više od dve milijarde započetkog gasovoda Južni tok. Rusija je danas, uz manje zainteresovanu Kinu, jedina sila čijoj geopolitici odgovara snažna Srbija, i sve to se događa u momentu kad politički Zapad živoj Srbiji ne ostavlja nimalo prostora unutar svog geopolitičkog koncepta. Ruska ruka, sa druge strane, ispružena je prema Srbiji najviše od vremena Nikolaja Drugog. Reklo bi se lak izbor za Srbiju između Brisela i Moskve? Nije lak.
SAVEZ VS. PRIJATELjSTVO Jer Srbija već ceo vek – od Oktobarske revolucije i ubistva Nikolaja Drugog – nije suštinski mirnodopski saveznik Rusije. (Poslednji istinski proruski političar u Srbiji Nikola Pašić umro je pre skoro 90 godina.) Ali Srbija – i to je paradoksalno – za sve to vreme ne prestaje da bude ruski prijatelj (i obratno). To se moglo videti i po širokogrudoj Aleksandrovoj pomoći ruskim izbeglicama iz Revolucije, uprkos tome što do svog kraja nije hteo diplomatske odnose sa boljševičkom Moskvom. To se jednako moglo videti po dočeku ruskih vojnika u gradovima Srbije na kraju Drugog svetskog rata, ali to jednako nije smetalo Koči Popoviću da 1951. sa Turskom i Grčkom potpiše antisovjetski Balkanski vojni pakt, koji će se, bez obzira na tadašnje žestoke otpore Italije i skepsu SAD, pretvoriti u zametak integracije JNA u sistem NATO u Južnoj Evropi (već sledeće godine Turska i Grčka postaće članice NATO). Naravno, veze sa Rusijom srpskog mentaliteta, kulture, religije ne samo da nisu prestajale već su se u pojedinim trenucima intenzivirale. U svakom kritičnom trenutku za Srbiju/Jugoslaviju (1941, 1991) ona se nada političkom savezu i pomoći Rusije/Sovjetskog Saveza. Čak i dočekuje presudnu pomoć Moskve 1944, ali politički savez, kao nedvosmislen kontinuiran proces, svaki put je izostao. Taj paradoks bi se mogao objasniti time da je pitanje političkog saveza Moskve i Beograda bila stvar elita, uglavnom prozapadnih, a prijateljstvo stvar naroda, ali takvo tumačenje, iako nije lišeno osnova, ne pruža celovit odgovor na ovaj duboki paradoks.
Drugi srpski paradoks komplemantaran je prvom. Iako ona u geografskom, političkom i kulturnom identitetu duboko baštini tradicije Zapada, samostalna Srbija na način na koji samu sebe doživljava prema obimu, identitetu i političkim težnjama, nikad nije mogla da postane deo političkog Zapada. Taj isti paradoks može se vezati i za Rusiju, takođe zemlju snažnog zapadnog identiteta (pored ostalih), i to je ono što sudbinu dve zemlje čini toliko sličnim i neodvojivim. Ako je Srbija neka vrsta nepriznatog zapadnog deteta, Rusija je jednako nepriznati zapadni brat. Samo taj paradoks – ta podudarnost sudbina, koja tim paradoksom ne prestaje – bio bi sasvim dovoljan za formiranje dugotrajnog i stabilnog političkog saveza. Jer može se Srbija odricati Rusije koliko hoće, uvek će podeliti ne sudbinu Rusije, već, još gore, sudbinu onoga što se na političkom Zapadu priželjkuje i priprema Rusiji.
ELITA I REVOLUCIJA Problem je, međutim, što srpske elite – i to ne one ološ-elite, korumpirane zapadnim novcem i učešćem u podeli moći – već sasvim pristojan kredibilan svet danas tako teško uočava Rusiju na geopolitičkom horizontu. Teško je osporiti kredibilitet, obaveštenost i dobru nameru jednom Aleksi Đilasu, veoma doslednom kritičaru zapadne balkanske politike koji veruje da Srbija treba da nastavi evropske integracije, ali sa jakom vojskom, ojačanom privredom, bez poslušničkog odnosa prema zapadnim silama i ne ulazeći u NATO. Đilasovoj inteligenciji i obaveštenosti svakako nije strano da proces jačanja Srbije nije kompatibilan sa nastavkom integracija. Ali nemogućnost izlaska iz zapadne paradigme, kao deo stogodišnjeg procesa o kome je bilo reči, ne dozvoljava mu da izađe iz očigledne kontradikcije. Slično je sa vrlo kredibilnim Borisom Begovićem, koji odlično uočava rđave trendove u ruskoj privredi. Problem je, međutim, što bi u situaciji u kojoj bi srpski geopolitički izbor mogao da se formira decenijama to bila informacija od suštinskog značaja. U današnjoj srpskoj situaciji nije, jer evrointegracije će proces dezintegracije u Srbiji već za nekoliko godina učiniti nepovratnim, ako već nisu. Da Srbija ne može da traži izlaz u Rusiji, veruje i brilijantni ekonomski analitičar Nebojša Katić, koji takođe tvrdi da Srbija treba da nastavi evrointegracije. Istovremeno, čak i radikalni kritičari EU, poput Vojislava Koštunice, čija uloga će u približavanju Srbije i Rusije verovatno biti ocenjena kao istorijska (energetski sporazum i model njegovog ugovora), nije, čini se, bez makar taktičkih rezervi prema Moskvi.
Navodeći stavove nekoliko predstavnika istinske elite, pitanje je da li sa srpskim traženjem zaštite od Rusije postoji neki objektivan problem u Moskvi? Čak i ako se složimo da postoji, teško da se možemo složiti da je on ozbiljniji i veći od mogućnosti Srbije da bira i vremena koje joj je preostalo za taj izbor. Otuda se smislenijim čini pitanje da li je ta vrsta skepse zapravo proizvod tog stogodišnjeg odsustva suštinskog partnerstva između Moskve i Beograda, gde su cele generacije političara i intelektualaca stasale tražeći rešenja isključivo u okviru zapadne paradigme? Ako je to tačno, a plašim se da jeste, tada se postavlja sledeće pitanje: hoće li uopšte biti moguće budući savez Srbije i Rusije artikulisati u okviru istinske elite ili će njega morati da povede nekoliko prepragmatičnih i odavno kompromitovanih političara pod pritiskom naroda? Pitanje nas vodi sledećem pitanju: ako je i to tačno, da li to znači kako je srpski zaokret prema Rusiji – u ovom momentu verovatno jedina mogućnost za spasavanje države – moguć jedino kao revolucionaran proces, proces snažnog diskontinuiteta, koji postojeća elita neće biti u stanju da razume i iznese.
I na kraju svih pitanja, još jedno sasvim otvoreno: ima li mirnog rešenja za Srbiju?
_____________Izvor: Novi Standard

Срби и Руси или један мали велики проблем - Правда

Три нове песме / Александар Лукић

Песник Александар Лукић (први здесна) са пожаревачким фолклором у Шпанији, лета 2011.

КОНЦЕРТ НЕКУЛТУРЕ


Отпад пластичних вампирџија
згомилан на спруду за поводњем
надувава подневно сунце.

Камара немоћних боца -
лешева са заштитним лицем
мултинационалних компанија -
крш људске некултуре.

Боце експлодирају јачином динамита.
Оркестар отпада музицира прасковима.

Бесплатан концерт у природи,
траје до вечери. А кад ноћ захладни
концерт наставља арију истим ритмом.
Пластичне боце се грче и шкргућу
притешњене једна до друге.

Публика отпада – у првом реду
татула широколисна попут муслиманских
верника клања трубама белих цветова
краси дивљу околину.


ПРЕСЕЧЕН ТУРСКИ ДРУМ

Планинска бујица пресече стари турски друм.
До бедема брежуљка развали пут – однесе насип,
саобраћајна веза између два света – потпис градитеља
би удављен у мутним таласима за једно преподне,
а са њим приде у јеци и ломљави  оде туцаник,
окамењена кошуља саобраћајнице,
по царској заповести - кулуком насипане и набијане
вековима да пут буде што тврђи, за шине притегнуте о паоке
точкова путујућих каравана од Београда до Босфора.

Клоце стврднутих плоча прогута водена стихија
копита младих зебри у чељустима крокодила – трзају у ропцу.

Орах крај пута израстао уз сам брег
паде савладан напослетку. Његову сорту
донео је у кљуну црни гавран и испустио
у лету баш ту. Из златне мрезге коштуњавог плода ниче
горостас. А сад кад се природа узјогунила прекомерно,
да се последица мери са катастрофом народне буне,
стар и немоћан са  лишћем и плодовима на грању лежи
изваљен и насукан наопачке окренут стотину метара
низводно имитирајући кишни амрел.

Жиле немоћног стабла ландарају ваздухом
рашчупаније од змијчића на глави медузе.

Неславно оконча веза између два села.
На некдашњем друму река већ
формира обалу од тона житког блата.

Помисао да је нит, како се може казати за пут
прекинута, кога данас растужује? Где ће се сусрести
различитости лепе у крајностима за истину очи у очи
бирајући најбољи поглед од себе за другог убудуће?




ПУСТА КРАЈИНА

Са дна вира, пркосе плаве камене плоче
јата скобаља искрећу тела полеђушке у страну,
рибља крљушт - огледало окренуто сунцу
баца светлосне бодеже у очи двојици песника.

Лето одмакло

Све је речено, изгледа. А ипак нејасноће
пробијају одасвуд до нас – млади штенци.
Пупољци са грана трешања набубрели
чим ојужи. Траг грешних духова кружи
ваздухом. Писмо са Понта послато нама.

Новчићи златни брује из мешине кошне торбе.

Две песме из Аркадије / Александар Лукић

(Политика, Културни додатак, бр. 19, субота 18. август 2007, стр.2)

ВИЈУН

На брштоку тик уз вир бејах

годинама сакривен за старим стаблима

врба одакле осматрах бутине девојака,

старијих коју годину од мене.

Толико дуго крчмих ту слику

у маштаријама. Те светле женске бутине

углачане кундаке у памћењу.

Оне са вретеном у руци одмотаваше

конац низ таласе реке,

младе и гиздаве жељне љубави,

беху одреда.

Изворчић са водом зеленом а над њим леска,

зрневље лешника са грана. Златна икра.

Ту је чист крај.

Речна трава подсећа на дечије чуперке,

у брзацима врхови јова налазе огледало.

Након свега ја сам онај крупни коњски зуб

избачен после поводња на спруд златаст,

песковит, оцеђен.

Мрешћење риба у плићаку Пека,

узмућен муљ, кључање воде за рибљим перајима

наличи мом сећању.

Вијун из муља,

помаља главу.

Пошто утихне рибљи мрест – дунуће ветар

и заљуљати брест над водом. Са месечином ће

се плићаку реке привући грабљивице.

Икре је и превише, заситиће незване госте.

АРКАДИЈА

Хероји револуције кисну обучени у

залеђене капуте бронзе. Ничем се не надају

осим да их време може однети на ђубриште

или у топионице где би, исцурели на брзину.

А после свега добили другачији изглед.

Засад чавке на гранама, брбљиве и досадне

отресају кљунове лево десно, над њима,

бришући о гране нечист, као да откидају

парче по парче меса са стрвине

Колико јуче, што се уобичајено користи

у нас, ако је реч о грађанском рату,

ту су клечали и молили за живот

младићи мимо воље мобилисани.

Били су почаствовани да гледају сопствена

смакнућа, како им пуцају у потиљак

по кратком поступку.

Преживелих није било. Као што бива

у тим приликама, закопани су плитко

у гробове. Два ашова под земљом.

Тек да их не разносе животиње.

Дрвећа су сахнула над стратиштем склепаним

у нужди тренутка. И пошто време прошло

а ни време будуће нису ничији савезник,

указа се гола ледина, из земље уместо корова

и четки шибља, кртих костура вероватно,

изронише белуци камења. Беше то љубав младића

штоје настојала да се објави свету.

Нико се не усуди да узме белутак,

и понесе га кући, жени на дар,

са таквим камењем, та, зар није обичај да

се притисне туршија у каци. Строги и наивни

мужици, чекали су да земља поравна камењар.

Да се не објави какво друго чудо

на том месту, попут оног о коме су слушали,

кад је Христ заплакао на икони у току службе;

док су при памети били збијени као мишији

репови, од камењара  су саградили апсану

са одвојеним самицама. Да не иду далеко од кућа.

Малену и мрачну колико да човек може да седне

на под.

Пљували су по мени што забадам

нос где му није место. Ружили ме где

год су стигли, што се не понашам

прихватљиво по заједницу.

Ишчуђавали: зашто морам да штрчим.

Курвини синови сумњајуу сваког.

Ни сенке не воле за собом да виде.

Тешило ме је да нисам једини који не хаје

За хероје - забодене ћускије у центру града.

Сшварје билајасна од почетка.

Мени је стало до јаука, до разумевања

крикова младића уморених пред зору.

Не смета ми већина, бездушна и разуларена,

она има право на ту дозу колективног лудила,

да се претвара да ти млади људи

нису никада живели међу њима,

да никад нису чули за њих.

Ја сам веровао даје живот човеков

важнији од свега. И даје мртвима време

да пођу својим кућама. Макар им се    .

више нико не надао, ред је да пођу кући.

Да их откопам и вратим у завичај,

најмањеје што сам могао учинити у овом часу,

да их сахраним на неком брегу,

одакле се пружа боговетни видик.

Ето на чему сам инсистирао. Ваљда сам

збот тога рођен. Да се ужасавам

ратоборног језика Аркадије.

Из књиге „Јаспис", Народна књига / Алфа, 2007

Цвеће са спрудова са плавим златом.Фотографија Ивана Лукића. Прокопиевдан 21. јул 2013.

Из "Бележнице"

Збогом Европо!

 

Слика са реке, јун 2013. Фотодокументација Заветина

Под речним мостом, на равном платоу до зида, окренут ка публици, тик уза зид моста прилепљен је разапет шатор. На бетонском зиду моста исписани су графити са паролама, типа “Доле угњетачи” и др. На левој страни бетонског зида исписане су пароле сексуалног садржаја, типа “Другарица Соја, зачела по пети пут,на овом месту”, “Између кондома и комунизма нема разлика”. Испред шатора дуж моста два степеника пружају се према реци. На њих се наслања блага бетонска косина, а одатле све до реке, простире се кеј.

 

насукано стабло. фотодокументација заветина, јун 2013.

КАДАМЕЈА: (Благо љутит, отвара шаторско крило, излази из шатора) Спакуј и моју сиротињу у ту торбу. Успут ћемо се мењати, биће нам лакше да носимо заједнички пртљаг. Мало ја, мало ти, па хајд. Доста ми је оваквог живљења. Црно нам се пише ако останемо међу овима. (Маше главом укруг показујући на свет око себе) Покупише браћа и мрвице са стола испред нашег носа. Не оклевајмо, већ пут под ноге. Наћићемо хлеба за нас.

ВАСКО (Излази из шатора. Протеже се, а потом шета простором, почиње да убацује дроњке у путну торбу) : Једва ноге покрећем! (Погледај, показује Кадамеји успорено кретање, као да гази кроз речну ледену воду, са ноге на ногу) А стомак крчи ли крчи. Празан казан. Штуца ми се. Два дана ништа нисам окусио.

КАДАМЕЈА: Пакуј дроњке, па да кренемо.

ВАСКО: Овако исцрпљени и изгладнели нећемо далеко стићи? И куда да се упутимо? Морамо имати циљ. Окрени се око себе, погледај оне зграде преко реке насељене људима од крви и меса попут нас, њима не пада на памет да се помере са места. Они леже разбашкарени у топлој соби, свијени у брачном гнезду. Изем ти живот?

КАДАМЕЈА: Транзиција меље и челик, крц – крц! Хермафродит времена, то јест митарени монструм комунизма удружен са отимачином либералног капитализма. Подршка наше мајчице државе камуфлираним и префарбаним трабантима дозволила је да експериментишу над нама, пројектујући нове економске услове и друштвене односе. Олош наврће мливо на своју воденицу, како би обични људи остали шупљи код носа, без породица, најурени са посла, хипотекарно задужени имовином код сумњивих банака да би преживели. Наш пример је очигледан, голи смо голцати. Гладни и такорећи боси, већамо испод моста куда да кренемо. Спакова ли ту торбу?

ВАСКО: Докрајчи ти посао! Стомак ми се залепио за кичму. Све мислим на оне срећнике преко реке. Гледано одавде у њих цвета рај, а ми пужеви голаћи пролазимо кроз пакао. Где је ту правда?

Пејсаж са исте реке, примерен јуродивима и скитницама. фото Заветине

КАДАМЕЈА (Узима торбу и пакује преостале ствари) : Ти осматраш представу Европе. Девојке рођене да заводи и бива заведена. (Узима каменчић и баца га у реку) Погледај како се таласи шире ка њој. Данас патимо изгладнели нас двојица, а сутра ће милиони незнаних бити у сличној ситуацији. Да узмем ове гаће? (Пита Васка) Поцепане ничему не могу да послуже, сем да их окачимо као какво страшило поред легала кад заноћимо негде уз пут да нас знатижељници оставе на миру.

ВАСКО: Ама остави их неком несрећнику, да их нађе кад буде заузимао територију на којој провесмо деценије. Човек се највише радује изгубљеним златницима, а тај несрећник ће се радовати одбаченим гаћама. Ми смо страшила и без те крпе? Кад боље размислим у нама чучи чудо коме се ни ми сами не можемо начудити? На први поглед, ти држиш окачену путну торбу о рамену, а ја соло стојим уз тебе. Ликови достојни пустињака. Ум нас служи, искушења колико хоћеш, жедни и гладни. Да ми је једна(показује кажипрст) пржена гирица. И теби би пријала да је глоцнеш?

КАДАМЕЈА: Твој драмолет о гирици, може поспешити желудачну киселину у нашим стомацима, а онда смо обрали зелен бостан, пресамитиће нас болови у клупко - нећемо моћи корак да макнемо. Знаш ли ти да наша тела крију милијарду болести? Гладан стомак, је од свих болести најгори, кад он превлада онда настају револуције, народи се поделе у супротстављене табора, те многи недужни заврше пред стрељачким стројем. Ако ти је толико стало до гирице, онда мисли о њој, мисли у себи, мисли и ћути.

ВАСКО: “Мисли и ћути, мисли и ћути!” Стомак ми се претворио у суву, препарирану кесу? Инсистираш да не верујем у постојање обичне пржене гирице? Мислиш како сам луд, те да сам ових година тумарајући за отпацима хране по контејнерима, траћио време, а видиш није било баш тако - јадац. Неком приликом набасао сам на новину у којој је крупним словима писало како су у Америци током олује из облака падали крупни шарани, козе, утовљени бикови са фарми. И? Ако се то код њих десило, што не би у моја уста упала печена гирица?

КАДАМЕЈА : Још и усољена, реш?

ВАСКО : Што да не?

КАДАМЕЈА: Начекаћеш се ти таквог рибића побратиме.

ВАСКО: И како ја сад да пођем за тобом? Ни реч охрабрења да ми пружиш! А без наде, живот нема смисла. Сети се Христа, сети се на пример Њега, како је пред гладне изнео храну и пиће кад је устребало стварајући је ни из чега. Ако то сведоче књиге, онда би смо се и ми могли надати чуду? Прженој гирици, што да не, што нам не би пала право у уста...?

КАДАМЕЈА (Диже руку да покаже) : Одозгоре!

Горе. Фотодокументација Заветина, јун 2013.

ВАСКО : Одакле год!

КАДАМЕЈА (Искреће главу увис) : Видиш ли ти Исуса на мосту? Да ли га уопште видиш, било где, уоколо?

ВАСКО (Покушава да објасни) : Кад подигнем главу увис, намах ме обузме слепило!

Опет то.Горе. Фотодокументацина Заветина, јун 2013.

КАДАМЕЈА: Уразуми се луда главо. Опасуљи тај твој на тренутак залутали пилећи мозак! Од олује, а ни од Христа ни помена. Узмимо судбину у своје руке. Наћи ће се успут који залогај да преживимо - дивљи грмови са зрелим плодовима на гранама чекају. Овде ионако нема ни мрвице, осим ако не загазиш у реку и уловиш какву штуку?

ВАСКО: Вода је хладна, ја сам од детињства зимогрожљив.

КАДАМЕЈА: Хајдемо онда, празни разговори не помажу. Бирај правац!

ВАСКО : Уз реку, или низ њу?

КАДАМЕЈА: Пођимо према извору!

ВАСКО: Боље би било да кренемо низ обалу. Реке путују према мору. Мора према океану. Таква путовања више обећавају.

(За дијалогом Кадамеја креће уз реку, а Васко у супротном правцу. Након неколико корака са друге обале реке зачу се девојачки глас)

ДЕВОЈАЧКИ ГЛАС(Из правца публике): Ехеееееееј, момчине!

ВАСКО (Обраћа се Кадамеји): Шта то би?

(Мала пауза)

ДЕВОЈАЧКИ ГЛАС: Треба ли вам друштво?

КАДАМЕЈА: Пискав глас!

ВАСКО: Можда цура хоће да нам помогне?

КАДАМЕЈА: Ако ти је до ње, загази у реку и отпливај к њој.

ВАСКО (Креће ка просценијуму) : Уф, потонуо бих на дно као секира, и удавио се. Не знам да пливам.

КАДАМЕЈА (Пружа му путну торбу): Држи торбу, окачи је о раме уместо појаса за спасавање. Скочи у воду, и веслај рукама под собом као куче шапама.

ВАСКО: Хоће ли ме она чекати, она се нада момку са роговима, како ти малочас рече? А ја сам шут од када се знамо.

КАДАМЕЈА (Мерка правац кретања) : Бирај - тамо или вамо?

Врбе необичних "фризура", из Врба. Фотодокументација Заветина, 26.јун 2013.

ВАСКО (Гледа у публику) : Збогом Европо!  (.............)

         _________ из рукописа